Konačno granu i prolećno sunce. Nije jako, ali taman dovoljno da izmami našu bratiju iz stanova, kao i cvetove voća, taman pred (redovan?) aprilski sneg koji će mu zapečatiti sudbinu za ovu godinu. Sve mi je počelo suviše rano da bi na dobro izašlo, pa sam ostao iznenađen pred iznenada nadošlom vodom ko naši putari pred decembarskim snegom.
Što jes' - jes', trebao sam ranije misliti na to, i ovaj tekst ranije napisati. Ako ni zbog čega drugo, ono kao mali putokaz kuda otići po ovako lepom vremenu, a po tako velikoj vodi. Reke su ogromne, mutne i, još uvek, hladne, kao i kanali koji su povezani sa njima. Znači - za ribu brrr, a za nas - ne dolazi u obzir.
PLITKO I TOPLO
Ostaju nam manje vode i bare, mrtvaje... Ja bih pre odabrao razlive, odnosno, sve ono što je po normalnom vodostaju - kopno. U to spadaju livade i šume pored reke. Zašto baš tamo, pitaće se oni kojima je jezik brži od pameti! Oni drugi će zastati, razmisliti, i doći do pravog odgovora. Zato što reka, kada se izlije na ovakve terene, ne napravi odmah jezera sa dubinom od 5 m, već su to plićaci sa vodom dubine do 1 m. Evo, polako dolazimo i do kulminacije, odnosno prosvetljenja - ovako plitka voda će se mnogo brže zagrejati nego neka reka više metara duboka, koja, uz sve to, još i teče. Ova zima je za sve nas bila i te kako duga. Šta mislite kako je tek ribama. One nemaju šta da obuku. Pošto njihova telesna temperatura zavisi od okoline (vode), mislim da će, ipak, pre odabrati neku pliću - topliju baru, nego hladne virove.
Međutim, nije samo to razlog što će se naš plen tu radije zadržavati. Naš plen ima i svoj plen, zar ne? A gde ćemo pre naći gliste i raznorazne ukusne živuljke, nego na plavljenim livadama.
VELIKO JE, BRE
Sada, kada smo došli na takav teren, imamo drugi problem. Lepo sve to izgleda, ali bre, što je veliko?! Voda može da „uđe“ i po kilometar u livadu, tako da nije jednostavno precizno locirati dobra mesta i ribu. E, tu je sad moja greška što, kao što sam već rekao, nisam napisao ovaj tekst na vreme, odnosno, pre nekoliko meseci. Tada biste mogli na miru proći peške taj teren i zapamtiti njegovu konfiguraciju. To se pre svega odnosi na lokalna uzvišenja, rupe, kanale, žbunje i panjeve...
Riba preferira prirodna skloništa, kao što su žbunje, drveće i uzvišenja, nego ravno dno. Kao predeo za njen boravak može koristiti i nešto viša trava, ako je te godine uspela da naraste. Kako voda na svim delovima razliva ima prilično ujednačenu temperaturu, u najsunčanijim delovima dana će riba potražiti zaklon u obliku senke od obližnjeg žbunja i drveća jer će je to, naravno, učiniti manje primetnom. Takođe, izuzetno dobrim terenom su se pokazale poplavljene njive na kojima je prošle godine bio kukuruz ili pšenica. Pogađate i sami zašto. Gazda verovatno neće biti najsrećniji onim što mu se desilo, ali kao što se kaže: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.
(E)MIGRACIJA
To je nešto najnormalnije što se dešava u ribljem svetu. Ima ih raznih: uzvodne, nizvodne, sezonske... Ribi je to u „karakteru“, pa ne vidim zašto bi sada bio izuzetak. Najčešće je migracija povezana sa količinom hrane koju mesto nudi. Kada se ona smanji, riba se seli u izdašnije krajeve. Ovoga puta seoba se vrši u pravcu napredovanja plavne zone, što je i logično. Najviše hrane će biti na mestima koja su tek poplavljena i odakle gliste i druga riblja hrana nisu uspeli da se sklone. To bi nama, iskonskim ribolovcima, trebalo da ukaže samo na jedno, a to je da je nužno svaki dan (ako ne i u toku dana, ako je vaša reka prilično pobesnela) menjati mesto i pomerati se „dublje u kopno“. Nemojte da vas zavara to što je voda duboka par desetina centimetara. Samo je velika mudrost prikrasti se takvom mestu. Sve ostalo je blaga nirvana.
Sad se prisetih jednog davnog proleća, kada sam pecao na beočinskom kanalu. Voda „do nosa“, a ja uporan. Nekada se ni upornost ne isplati jer, ipak, pomalo, treba uključiti i mozak. Danima kilav ulov. Obrni ovako ili onako, seoba mi ne gine. Setih se tako da sam dolazeći prema ovom velikom kanalu, prelazio preko jednog manjeg, nekih 200 metara pre njega. Takođe se setih da sam svaki put kada sam gazio preko te plitke vode, površina oko mene čudno talasala. Naravno, šta sam mogao drugo pomisliti, nego da su u tom plićaku žabe. Jedina zbunjujuća okolnost je bila ta, što se te kvazi-žabe nisu nigde čule. Eh, dugo je trebalo lampici da se užari - da, to je bila riba. Nije joj ni malo smetalo što kanal, ili bolje rečeno jendek, nije bio širi od 5 m, ni dublji od 50 cm. Pretpostavljate gde sam otišao sutradan. Gliste sam iskopao odmah na obali i ništa drugo mi nije bilo potrebno, nego štap od 3 m sa plovkom. Jel' nešto bilo? Pa ne znam, možda mi se učinilo, da kada sam izvadio čuvarku na obalu, nivo kanala je opao za 10 cm. Ma ne lažem. Stvarno... Možda malo. Tako je to trajalo 2-3 dana, i ja sam se sa vodom pomerao sve dalje i dalje, sve dok nije ušla u šumu gde se propisno razlila. To se odrazilo i na težinu moje čuvarke, pa sam morao da tražim novo mesto.
Isto tako, migracija nastaje i po povlačenju vode. Riba to i te kako oseti, pa ako je opadanje vode primetno, ona beži prema dubljim delovima, jer zna da bi inače ostala na suvom. To znači da berićetni dani traju samo dok voda nadolazi ili stagnira. Čim počne da opada, nemamo više šta da tražimo na tim terenima.
ZAPAMPTI, PA NAPECAJ!
Odmah, u startu, da se razumemo, ovo su plitke vode i dubinka nema šta tu da traži. Pad olova na površinu bi napravio pometnju među ribljim svetom, tako da od „bombardovanja“ nema ništa (pa nismo valjda Ameri). Do svakog mesta se može prići u dubokim čizmama, pa ili vaglerom (za mirne ribe) ili varalicom (za grabljivice).
Plovak ne sme da bude velike nosivosti jer će ga na tako plitkom terenu riba osetiti. Najbolje bi bilo, ako na vodi nema suviše kauglera i sitne bele ribe, da se koristi plovak bez otežanja i takmičarac do 5 m. Pokazalo se da je sa takvim priborom učinak mnogo veći. Kako na takve terene izlazi melez, bodorka, deverika i ostala bela riba, može se, pored već pomenute gliste, koristiti i hlebna ruža. Prihrana nije obavezna. Šta više, najkrupnije meleze sam hvatao na mestima koja sam zapamtio od „pre poplave“ bacajući im samo glistu sa neotežanim plovkom. Jeste da ih je bilo manje, ali su bili veći.
Prihrana će vam povećati ulov, ali treba paziti da ne bude suviše rastresita i praškasta, da ne bi privukla kauglere, kojima su sada sve dubine dostupne. Nemojte se plašiti ni suviše zatravljenih terena, jer obično se može, tu i tamo, naći poneki otvor u travi koji može biti rupa bez dna - što se tiče ribe.
Kao što bela riba nije „imuna“ na razlive, i kako grabljivice nisu „imune“ na belu ribu, relacija implikacije daje da grabljivice nisu „imune“ na razlive. Ovo se posebno odnosi na štuku i bandara. Njima je to, takođe, i prirodno stanište, tako da nećete pogrešiti ako na razlive izađete sa varalicom ili mušicom. Mesta za štuku su, kao i obično, pored naslaga granja ili u senci neke potopljene topole. Bandara možete naći oko podvodnih brežuljaka, kao i pored visoke trave. Ni bucov neće odbiti da se ugosti na ovakvim terenima, pa se može probati i hajka na njega. Nije smuđ glupava riba, pa da ne zna šta se ovde dešava. Međutim, retko kada će zaći na plavni teren (eventualno noću), već će odabrane „srećnike“ čekati na mestima gde voda ulazi na razlive i tamo im presuđivati.
O varalicama i priboru neću da tupim, jer je mnogo toga rečeno, ali ću samo da napomenem da više pale prirodnije boje jer je voda plitka i bistra i svaka greška je uočljiva.
Po svemu sudeći, kakve su bile poslednje sezone, i kako voda ne opada do avgusta, moraćemo se više navići na ovakvu vrstu pecanja. Samo se plašim da razlivi ne postanu stalni deo reka. Ko zna, možda će se i to desiti. Jedino se nadam da ste bili znatno dalekovidiji od mene i da ste već zapamtili vaše livade i šumarke, jer ćete tu, kako stvari stoje, pecati narednih godina.
Ja sam se već navikao. I pamtim. A svake godine na zimu sagradim od granja neko novo stanište na „mojoj“ ledini, za one nesrećnice koje će tu imati privilegiju da obitavaju. Dok ja ne dođem. A sada baš idem...
Dejan Stojadinović
