Kad se ribolovac suoči sa gomilom podataka iz biologije, hemije, termodinamike... zažali što je onomad bežao sa časova na pecanje, i oseća se kao starica koja je celog života čuvala nevinost, pa joj krivo...
Stratifikacija, saturacija, eutrofizacija, cirkulatorno, turbulentno, euritermno, stenotermno... Kada bi nam neko, koristeći pomenute izraze, objašnjavao zašto riba peca il’ ne peca, upitali bi ga povišenim tonom: kome mater!? Pitanje je na mestu, jer nepoznavanje tematike, pa makar i u krajnje pojednostavljenoj formi, dovodi do toga, da “riba nama mater”. Izostanak ulova često je direktna posledica jednog jedinog parametra: količine u vodi rastvorenog kiseonika – elementa s rednim brojem 8 u periodnom sistemu, kao i faktora koji utiču na njegovu koncentraciju.
Logična je pomisao da je utvrđivanje koncentracije kiseonika, koja je potrebne za određene životne funkcije riba, jednostavan eksperimentalni zahvat. Čini se prostim i utvrđivanje koliko se kiseonika rastvara u vodi pri određenim temperaturnim vrednostima, to može laboratorijski, pa sve preračunato na normalan atmosferski pritisak. Iz ovoga sledi da se za svaku ribu može ustanoviti koliko joj je kiseonika potrebno, pri kojim temperaturnim vrednostima, kako bi joj određena životna funkcija bila kako treba. Radoznali ljudi od znanja sve su to uradili, proverili, izračunali, zabeleželi, publikovali... Ali, uprkos tačnosti analiza, povremeno je dolazilo do pojava koje se nisu uklapale u decenijama sastavljanu preciznu šemu.
Ako ponašanje ribe nije kako treba, to znači da s njom nešto nije u redu – pomislili bi oni, koji su pobegli sa svih časova. Međutim, do ozbiljnih rezultata, i novih saznanja, uvek su dolazili ljudi koji su prisustvovali časovima.
Poentu obično treba da ostavimo za kraj priče, ali ne i ovog puta. Dokazano je da termin “koncentracija” podleže korekciji. Umesto njega treba uzeti u obzir “saturaciju”(!?), iliti zasićenost.
Predefinisanje količine kiseonika potrebnog za život i funkcionisanje riba ispravno bi glasilo: Koliko ga ima, a u odnosu na to koliko bi moglo da ga bude. O rastvorima, na nivou osnovne škole, krajnje pojednostavljeno: postoje nezasićeni rastvori (u njih staje još), zasićeni (ne staje više), i prezasićeni (ipak stalo). Svežijeg je datuma otkriće da riba prestaje da uzima hranu ukoliko zasićenost vode kiseonikom iznosi manje od 70 procenata.
Kada se uopšteno govori o koncentraciji kiseonika neophodnog za život riba, obično se navodi 6 mg po litru. Ta vrednost, kao elastično tretirani prosek, može da prođe. Postoje, naime, ribe kojima je to malo, kao i vrste kojima je previše. Ali, neka bude šest. Međutim, ukoliko je pri datim uslovima (temperatura, pritisak, prisustvo drugih gasova...) voda sposobna da primi 10 mg kiseonika po litru, a njega je samo šest, zasićenje od svega 60 procenata znači: ništa od apetita!
Pastrmske vrste dobro funkcionišu ako u vodi ima 8 mg/l kiseonika, a preživljavaju pri najmanje 4 mg/l; na 3 mg/l polako ugibaju, a ako je 2 mg/l smrt nastupa brzo. Da bi dobro funkcionisao smuđu je potrebno 7 mg/l, sa 3 mg/l jedva preživljava, a 2 mg/l znači smrt. Šaranu je 5 mg/l potaman, problema nema ni pri 3 mg/l (mada mu je tada metabolizam veoma usporen), a 0,5 mg/l malo je za život. Šaranske vrste nedostatak kiseonika privremeno(!) rešavaju uzimanjem atmosferskog kiseonika, jer im je ždrelo povezamo sa mehurom. Poznati su i mehanizmi dopunskog disanja preko kože, ili kroz kapilarima gusto protkana creva (čikov, som, karaš...)
Kada bi temu “kiseonik u vodi” posmatrali isključivo u funkciji temperature, slika bi bila više nego jasna. Na 0 ste-peni voda može da “proguta” najviše (!) 14,5 miligrama kiseonika, na 10 stepeni 10,9 mg... 16 C - 9,5 mg... 20 C - 8,8 mg... 26 C - 7,9 mg itd. Navedene vrednosti važe pri normalnom atmosferskom pritisku, i u slučaju ako u vodi nema potrošača.
Kiseonik ne troše samo ribe i golim okom vidljivi oblici života. Bakterijska razgradnja organskih materija prosto guta kiseonik, a brzo ga troše i procesi hemijskog raspada. I to upravo u onim dubokim slojevima vode gde ga ništa ne stvara i kuda teško dospeva. U vodi postoji “aparatura” za proizvodnju kiseonika, to su sićušni biljni organizni. Čak i vode siromašne njima (oligotrofne) sadrže 1–10 miliona, dok u algama izrazito bogatim (eutrofnim) sredinama može da se nađe 50–150 miliona jedinki po litru vode.
Obavljajući fotosintezu ovi organizmi proizvode kiseonik, ali za taj proces neophodno je - svetlo! Sunčevi zraci ne prodiru u dublje slojeve vode, tako da je taj proces ograničen na gornje slojeve. Zalaskom sunca i sami se pretvaraju u potrošače. Zbog toga u toplim letnjim mesecima, kada se vode ugreju na tridesetak stepeni, oskudne rezerve kiseonika se veoma brzo troše, oko ponoći ga jedva ima, a kriza nastupa pred samu zoru i, neretko, za posledicu ima uginuće.
Ograničeno probijanje sunčevih zraka u vodu, osim bioloških, ima i fizičkog značaja. Sunčeva energija pretvara se u toplotnu, ali samo do dubine do koje dopiru zraci. Kao posledica razlike u temperaturi stvaraju se slojevi različite gustine, a pojava se zove termička stratifikacija. Najtopliji, ujedno i “najlakši” slojevi, nalaze se na površini, a kako raste dubina, tako opada temperatura. Pojava je karakteristič na za zimu i leto, s jedinom razlikom da je tokom zime temperaturna razlika između gornjih i donjih slojeva znatno manja nego leti.
Razmena toplote između slojeva različite gustine događa se turbuletnim kretanjem vodenih pojaseva – kao posledica talasanja i strujanja – ili cirkulativnim kretanjem, kao posledica promene gustine. Ta pojava je na pragu, jer...
Dolaskom jeseni površinski slojevi počinju da se hlade, postaju gušći/teži, i tonu, a na površinu “isplivavaju” topliji/ređi/lakši slojevi. Prilikom “liftiranja” vodenih pojaseva dolazi i do mešanja slojeva različite temperature, usled toga i do izjednačavanja temperature. U jesen i proleće stratifikacija prestaje, česta je pojava da u celom vodenom stubu vlada jednaka temperatura.
Period koji nastupa najviše komplikuje situaciju na plitkim, “sporovoznim” i jako zatravnjenim ravničarskim vodama. Usled spiranja mineralnih đubriva i organskog opterećenja, vodeno rastinje buja sve više. U jesen, za kratko vreme, celokupna vegetacija padne na dno. Usled bakterijske aktivnosti i hemijskog raspada dolazi do naglog skoka potrošnje kiseonika. Sve ovo događa se u periodu kada planktonska aktivnost opada, usled čega prestaje proizvodnja kiseonika. “Brzopotezno” opisivanje pojave nije slučajno - ovaj sled događaja i u stvarnosti se odigrava brzo.
Međutim, postoje i međufaze. Planktonska aktivnost je možda već usporila – nema naglih promena nivoa kiseonika, u zavisnosti od perioda dana – a raspad organskih materija još nije uzeo maha. Broj kombinacija je stvarno veliki, a faktora koji utiču na količinu rastvorenog kiseonika (i zasićenost) još je više. Onaj ko ih sve poznaje (a zna i da barata njima!) sigurno nije bežao sa časova. Taj drži čas.
