Sportski ribolov jeste (i) sport, ali je i obično pecanje. Apecanje nije sport nego odmaranje, uživanje... Da bio baš “sportski” moraš se takmičiti – protiv nekoga, protiv bilo koga. Ovo su dve priče iz dva vremena, sa dve geografski udaljene lokacije, ali obe su takmičarske. Na jugu se pecaroš takmičio sam sa sobom, a na severu je ribolovac pecao protiv kolega. Ako pročitate ovaj tekst do kraja saznaćete gde je bila veća nagrada, i kako to da je jedna riba vrednija nego trideset i četiri. A čak nije bila velika. Verujem da ćete razumeti šta je pisac želeo da kaže. Pisac koji je, eto, postao moderan ribolovac koji peca za novac.
Nekada
Vlasinsko jezero, julsko jutro. Pakujem u čamac i poslednju torbu. Sad je sve tu. Spreman sam da, prvi put ove godine, odem sam na višednevno pecanje. Jedino društvo narednih nekoliko dana praviće mi moj nemački terijer Čapa. Noć se predavala danu kada je zvuk motora razbio tišinu, a čamac zaparao površinu mirnu ko ogledalo - osećao sam se ko da je celo jezero samo moje.
Posle dvadesetak minuta vožnje čamcem dolazim na omiljeno mesto, koje sam redovno prihranjivao prethodnih dana. Dok sam se raspakivao pljusak velike ribe baš na hranjenom mestu mestu požuruje me da što pre zabacim. Lansiram sistem sa olovom od 100 g na kraju, iznad olova jedna udica, a na 20 cm još jedna. Sve to na najlonu od 0,40 koji je virblom spojen sa osnovnim 0,45 mm. Na donjoj udici je korica hleba, a na gornjoj kuvani kukuruz, namirisan vanilom. Štapove postavljam u metalne držače pod uglom od 60 stepeni u odnosu na površinu vode, zatežem, i stavljam praporac na vrh svakog štapa. Tako...
Sunce polako već probija jutanju izmaglicu, čuje se samo cvrkut ptica i povremeno pljuskanje velikih riba. Ma kakvi jezero - ceo svet je moj!
Sada
Posle 4 sata vožnje autoputem i 15 minuta kroz peščaru stižemo na jezero. Parking pored kafane već je ispunjen automobilima. A automobila kao na sajmu - lepi, moderni... ne znaš koji pre da pogledaš. Registracije iz raznih krajeva naše, ali i iz susednih zemalja. Međunarodno takmičenje - naravno! Ulazim u kafanu. Društvo poznato, svi oni koji se takmiče proteklih godina. Većina su mi postali i dobri prijatelji. Sada je, međutim, još zanimljivije jer ima i dosta stranih takmičara. Tu je čak i Beker, pobednik Svetskog kupa ‘99. godine u Rumuniji, sada najpoznatija faca među šarandžijama takmičarima. (Iskreno: iako je bio najavljen da će učestvovati nisam verovao da je tu dok ga nisam video). Grabmajer ipak nije došao. I bolje, Tresetište je premalo za dva majstora na jednom takmičenju.) I prvaci sveta iz Hrvatske, Boldin i Capan su tu. Ima i meni nepoznatih stranaca. Zanimljivo, čak i jedan Kinez koji živi u Vrbasu?!.
Upravo kada počinje ceremonija otvaranja konobarica donosi pljeskavice i piće. Od nervoze ipak samo palim cigaretu. Dovoljno poznajem jezero da znam da mnoga mesta jednostavno nemaju šansu - ako izvučemo takvo mesto sva taktika i pripreme padaju u vodu. Nije mi svejedno, ulog je veliki (1350 evra po ekipi) a za prvo mesto organizator je namenio nagradu ukupne vrednosti 14.000 evra!!! Deset hiljada u kešu, sa plaćenim porezom i razne nagrade sponzora. Doduše, nigde nije pisalo koje (?!) ali ko to mari, važno je pobediti i dobiti KEŠ, ostalo je šlag na torti.
Važno je učestvovati? Jeste, naravno, ali svi se nadaju “onoj” nagradi. A uspeh MNOGO zavisi baš od izvučenog mesta. Otuda kod svih napetost. Počinje izvlačenje, nervoza se može seći u vazduhu...
Izvlačimo mesto br. 14, jedno od onih koje daje kakvu-takvu šansu. Malo mi je lakše. Pijem sok i uzimam pljeskavicu. Bljak! Neukusna i duplo manja, ali duplo skuplja nego inače. Ah, da, ipak je ovo Međunarodno takmičenje, pod nazivom “Yu Carp Euro Cup 2003”.
Svi sa mapama odlaze užurbano na svoja mesta. Još dva sata i počinje! Užurbano se raspakujemo i pripremamo. Šator, tenda, kreveti, hrpa pribora i gomile hrane. A pribor je da se smrzneš: Shimano, Fox, Daiwa, Carp Sounder, Sportex... Mamci raznih mirisa koji bude apetit, ali i poboljšavaju varenje. TURBO!!!
Ubrzo je sva oprema postavljena. Safety Bolt rig sistem sa olovom od 70 g, udica sa dlakom namamčena boilom. Za početak dve arome od dva različita miksa. Spremljeni su i partikli i raketa za njihovo lansiranje do spota. Analiziramo i naše prve susede sa strane i preko. Od njihovog ponašanja zavisiće i naš (ne)uspeh. I pravac vetra je na našoj strani. Čula se pištaljka za početak takmičenja, rakete su lanisarane...
Nekada
Već je prošlo podne a ništa se ne dešava. Posle nameštanja šatora prikupljam drva za loženje vatre. Iako je leto vlasinske noći su poprilično hladne, naročito pored vode. Neće biti na odmet da se zagrejem uz vatru, a poneo sam i domaće kobasice. Ceo prvi dan prolazi bez dešavanja.
Predveče ponovo zabacujem, ali umesto kore hleba na udicu stavljam valjak od kukuruznog brašna, koji je toliko sladak i namirisan vanilom da ne mogu da odolim da malo i ja ne probam. Noć je vedra, vrlo hladna. Umotan u ćebe tonem lagano u san.
Nadao sam se da će me probuditi zvonce na štapu, ali osim pljuskanja ribe i kreketa žaba ništa drugo se nije čulo. Kuvam kafu i razmišljam da ponovo zabacim štapove. Možda da probam sa mamcima sa aromom meda? Da li treba da još više nahranim mesto? Šta nije u redu, kad se riba toliko pljuska, baš na mestu gde sam hranio i zabacio?
Hiljadu pitanja sam postavljao sam sebi i tražio odgovore na njih. Obično sam predhodnih godina išao na pecanje sa ocem i retko se dešavalo da već prvog dana, ili noći, nemamo ulovljenu ribu. I kad se desi da nema pecanja otac je uvek imao objašnjenje. Sad sam bio sam. Jedino mi je ostalo da budem strpljiv i uporan.
Prošao je još jedan dan...
Noć je obavijala jezero a iz daljine su bljesci munje najavljivali nevreme. Grmljavina je bila sve bliža, a i vetar je pojačavao. Letnja oluja na Vlasini se ne može opisati. To je žestoka, ali na sreću, i kratkotrajna demonstracija moći prirode. Ona u meni uvek iznova izaziva strahopoštovanje. Ova je baš bila žestoka. Pored mene se i Čapa prilično unervozio. Nisam tada baš mislio na štapove. Čekao sam samo da se nevreme smiri. Pljusak je prestao, a grmljavina je bila sve dalja...
Sve se polako smirivalo. Izašao sam iz šatora i proverio štapove. I dalje je sve na svom mestu.Bilo je nestvarno tiho, ne čuje se čak ni pljuskanje riba. Još jedna cigareta pre spavanja...
Sada
Već u prvim minutima takmičenja ekipa na poziciji 16 dobija prvu ribu. U narednih petnaest minuta još dve!!! Nemoguće!? Znam da je to odlično, najbolje mesto, na jezercetu, ali ipak je neočekivano. Posle sat vremena oglasio se i naš signalizator - prvi šaran je na obali. Posle desetak minuta i amur od 6 kg. Raspoloženje raste mada ekipa na broju 16 nastavlja tempom kojim su i počeli. U ponoć dobijamo listu sa trenutnim rezultatima. Momci na broju 16 već imaju upisanih 100kg!!! Pa to je oko 20 riba!!! Mi imamo - dve! Još je puno do kraja takmičenja, tešimo se - nada uvek poslednja umire! Noć je bila hladna. Ipak treba je odraditi kao da je dan. Na takmičenju nema spavanja. Neko uvek mora da bude spreman da posle zvuka signalizatora reaguje što brže.
Ujutru smo već umorni, bez obzira što smo ukrali po malo za spavanje. A tek onda počinje posao. Tog drugog dana smo imali desetak riba i nada da možemo do drugog ili trećeg mesta raste (vodeći se već tada nedostižno izvdojio). Dolazi druga noć i po dogovoru odlazim prvi na odmor. Zvuk signalizatora budi me i ustajem da pomognem partneru oko vađenja ribe. Šaran je uspešno izvučen, pa stavljen da dušek. U polubudnom stanju tražim udicu. U trenutku kad sam našao, i uzeo udicu, šaran je odskočio. VMC Fast Grip završava duboko u mom prstu! Povratna kukica je ušla u meso i svaki pokušaj vađenja je neuspešan (a tri kukice ima ta opaka udica!). Jedan sudija odvozi me u Suboticu u Hitnu pomoć. Mislite li da su se doktori smejali kad su videli upecanog ribolovca, u 01 sat noću? Pa naravno! Baš ne volim igle, ali morao sam da dobijem lokalnu anesteziju i vakcinu. Bio sam baš dobro izboden te noći. Ko i šaran sa Tresetišta!
Imali smo još riba te noći, a i narednog jutra smo nastavili u istom tempu. Naša pozicija na tabeli je sve bolja. Ako nastavimo ovim tempom možda možemo do trećeg mesta...
Nekada
Prvo što uradim kada ustanem je da proverim štapove. Na prvi pogled je sve bilo na mestu, ali kad sam prišao video sam da je najlon na štapu desno prilično opušten i da ide ukoso od mesta gde sam ga zabacio...
Uzimam štap, namotavam višak najlona i dajem kontru. Tu je! Počinjem da namotavam prilično nervozno. Dovlačim prilično brzo ribu na desetak metara od obale. U trenutku kada sam pomislio da će posao biti lak, riba se daje u snažan beg. Tek onda sam počeo da razmišljam i opreznije počinjem izvlačenje. Svaki sledeći beg je bio kraći i sve slabiji. Posle desetak minuta prelepi divljak je u meredovu. Cenim ga na oko 4 kilograma. Moj prvi šaran koga sam uhvatio bez ičije pomoći! Srce bije ko ludo. Razmišljam da li da što pre odjurim kući, da se pohvalim.
Sada
Izgleda da je sav naš trud uzaludan, jer koliko god da mi upecamo - upecaju i drugi. Danju napecamo više od drugih ali nam noću opet odmaknu?! Tako je bilo i poslednje noći...
Kada smo ujutru dobili listu bilo je jasno da ne možemo do trećeg mesta. Zadnje sate pecanja bih radije da zaboravim! Umorni i bezvoljni svaku sledeću ribu smo vadili bez ikakvog oduševljenja. Jedan šaran uspeva da se otkači pred meredovom, nema veze...
Statistika: imali smo na štapu 35 riba - 34 smo izvadili! Ukupno 250 kg, za 70 sati pecanja. Puno? Da, ali ne i dovoljno! Na tabeli tek 8. mesto. Pobednik je Doca iz Uba na mestu broj 16 sa više od 560kg!!!
Eto, upecaš 34 ribe (20 šarana i 14 amura) a nisi zadovoljan?! I uvek pitanje: “Da li smo mogli bolje”.Ili: “eh, da sam pecao na t(v)om mestu”!
Nekada
Dok se pakujem, često bacam pogled prema štapovima, ali nema nikakve uzbune. Nisam se baš proslavio, ali ipak sam zadovoljan. Lepo sam se odmorio, pa jedva čekam da dođem opet. Vožnja čamcem do vikendice je prilika za još jedno uživanje u čarima netaknute prirode...
Sada – i više nikada!
Počinje dodela nagrada. Na skoro svim licima vidi se umor i nezadovoljstvo. Čini mi se da su rapoloženi samo oni koji su dobili nagrade. Samo uspeh na takmičenju leči umor. Neuspeh udvostručuje težinu takmičenja. Imao sam prilike da iskusim i jedno i drugo.
Iz nekog razloga, osim novčanih, ostale nagrade su umanjene, tako da osim prve tri ekipe nagrade dobijaju samo još i najveći ulov šarana?! Nagrada sponzora za plasirane do desetog mesta nije bilo, iako je tako stajalo u pozivnici?! Ali zato dobijamo zahvalnicu za učešće, majice i kape. Ipak ću imati nešto da poklonim sponzorima. Slikamo se i umorni, bez večere, polazimo kući...
Braca Kovačević
Ova priča stara je tačno 10 godina. Napisao je ribolovac, zadrti šarandžija, koji se takmičio ne samo na domaćim šarandžijskim kupovima nego i na inostranim. Recimo, bio je učesnik čak i na jednom velikom, međunarodnom, (pre)skupom World Carp Cup-u na Saruleštiju u Rumuniji. Sada, posle više od decenije, ponovo se sprema na Raduta Lake – ali ne da bi se na Saruleštiju takmičio nego da bi pecao. Onako, za dušu. I ne protiv drugara, kolega šarandžija, nego sa njima – a protiv šarana. Velikih šarana! Ukoliko želite, pozivamo i Vas – nije skupo (klikni na link levo i vidi cene!) – a još ima slobodnih mesta.
Ali ako baš volite takmičenje, može i to. Recimo da se sakupi leja za dva-tri jagnjeta, pa da “pobednik” koji ih osvoji pozove sve ostale drugare i počasti ih zbog pobede. Zamislite takmičenje bez sudija, na kome se ribolovcima veruje na reč. Takmičenje gde je cilj što lepše pecanje, a nagrada uživanje. Bili smo svedoci na mnogim velikim (s)kupovima, ali na takvom internacionalnom još nikada. “Internacionalno” jer pecaju ribolovci iz više država bivše Juge i rasejanja.
Trofej
