Kod nas ruski hrtovi ne love više ni vukove ni medvede. Promenulo se ljudsko društvo a promenile se i ljudske navike. Sa bivšim lovcem na vukove, dugodlakim odanim prijateljem aristokratskih manira, mesečno posećujem pecaroško mesto na obližnjem jezeru. Uglavnom lovimo srebrne karaše i šarane.

Da se u literaturi još 1260. godine spominje kao forma društvene zabave novgorodskog velikog princa - lov na zečeve brzonogim barzojima - to je činjenica. Zna se i da je Ivan Grozni bio ljubitelj ove rase pasa i da je na svom dvorcu imao više stotina barzoja.

Ima pismenih tragova i o tome da se kao privilegija ruske aristokracije dugo održao lov na vukove ruskim hrtovima. U to vreme lovačka družina je putovala u pratnji više stotina konja i pasa, učesnici su nosili i šatre, pa i posebnu kuhinju. A u samom lovu pomagalo je više stotina ljudi-hajkača, kao i foxhound psi (goniči). Čim je lovački tim, bolje rečeno lovački puk stigao na ciljno lovište gde je bilo vukova, dalo se u proučavanje geografske karte, razradjivanje plana. Zadatak hajkača bio je da sa psima goničima isteraju iz šume vukove na čistinu, gde su ih u pratnji sa po tri ruska hrta čekali lovci na konjima. Po pravilu lovački tim činila su dva mužjaka i jedna ženka barzoja i lovac na konju.. Čim su lovci ugledali divlju životinju hrtovi su pušteni s povodca. Dva mužjaka razdvojeni, jedan sa leve a drugi sa desna strane jurili su krvoločni plen, da bi se ženka približila tek kad se vuk u trci umori, da bi se ona s ledja nežno privila uz njega. Od mužjaka pritisnuti s obe strane, a od nežne njuške ženke s ledja pritisnuti za kratko vreme vuk se oduzme. Kad su lovci konjanici sustigli četvoronošku skupinu nailazili su na neobičan spoj tri hrta koji čuvaju onemoćalog vuka koji je maltene već bio u nesvesti. Ostalo im je samo da vežu žrtvu, koju su posle završetka lova najčešće puštali na slobodu.

Ruski hrtovi danas kod nas ne love ni vukove, ni medvede. Drugačije je organizovano ljudsko društvo a promenile se i ljudske navike. U porodicama 21. veka, imaocima barzoja postoje drugačije preokupacije, zabave i hobiji.

Tu počinje moja neobična priča o ribolovačkom psu. Naime ćerka voli muziku, a supruga voli pse. Ona ima Agafiju, ženku ruskog hrta barzoja. Ima i njene bubice, recimo beskrajne šetnje po Mužljanskim ritovima. A ja sam zaljubljenik pecanja u divljini. Sve je to skupa nekako funkcionisalo zajedno, do jednog subotnjeg prepodneva, do onoga trenutka dok u rit nisu zašli lovci upravo kada je supruga šetala hrta i dok lovci nisu ozbiljno pripretili. Nemio susret s njima i opaka pretnjo da lovac, kao, ima “pravo” da ustreli na njivi psa koji nije na povodcu, uzburkao je ustaljeni porodični život. Te tako odlučismo da spojimo hobije. Bio je to težak udarac za moj pecaroški duh. Spajanje po dotadašnjem mom iskustvu teško da je bilo izvodljivo, bilo je gotovo nemoguće, pogotovu što je Agafia imala svoje bubice, a osim toga redovno je prilikom “običnih” šetnji pretrčavala po 15 do 20 km. 

Bilo kako bilo, naredne subote ipak smo svi zajedno seli u kola i krenuli u svitanje.

Šta misliš, kako će se pored vode Agafia ponašati? Samo da se ne uplete u najlon! Samo da se ne ubode na neku udicu! – razgovarali smo zabrinuti. Uzalud se supruga udaljila od mog pecaroškog mesta koliko god je mogla, kad je radoznali pas hteo sve da vidi i da iskusi. Uporno se naš beli pas, vitak ko žilet, vraćao na moje pecaroško mesto. Svuda je zabo svoj dugački nos: u ranac, u futrolu sa štapovima, u kutiju sa mamcima… No barzojeva istraživačka angažovanost se začudo iznenada smirila.  Agafijino ponašanje se promenilo. Redovno je legla podalje od vode, s tim da je iznudila da postavim njenu vreću blizu mene i štapova, da bi posle zauzimanje mesta krenula u nezainteresovano posmatranje dogadjanja oko nje i mojih štapova.

A ja sam mogao otad pa nadalje komotno da se smestim, da se potpuno posvetim nadmudrivanju sa ribama, zabacivanju štapova, dok je supruga ostala bez komentara nadajući se da će valjda sve biti kako treba.

Tog dana, kad se barzoj smestio u blizinu štapova, ubrzo je stigla i prva riba. Bio je to srebrni karaščić veličine dlana. Kada je Agafia ugledala ribu istog trena se našla kraj štapova gde je nespretno cupkala svojim dugim nogama. Stavio sam ispred nje ulov. Ribica se bacakala, a Agafia je skakutala oko nje. Prizor je bio neverovatan, jednog trenutka Agafia je ribicu nežno uhvatila sa vrhovima prednjih zuba. Medjutim riba se praćaknula, pa je pas odskočio u stranu. Igra sa ribicom trajala je skoro četvrt sata. Potom je, Agafiji dosadilo nadmudrivanje s ribicom pa se okrenula i smestila kraj mene na ranac (ona gotovo nikad nije sela na golu zemlju, u stanju je bila bez obzira na njenu veličinu i smotan izgled da sedne u krilo ukoliko njoj nije bilo nikakva krpa pripremljena  na zemlji na šta bi mogla sesti). Videvši to žena je skinula njenu omiljenu vreću i stavila je pored vode, tik pored moje pecaroške stolice. Agafia je tek tada ustala sa ranca, napravila svoja uobičajena tri kruga oko repa pa se smestila na svoju vreću i strpljivo počela posmatrati vrhove štapova.

Vreme je prolazilo, već je uveliko sunčano prepodne zamenilo jutro kada je supruga pozvala psa u šetnju. Medjutim Agafia se odrekla trčkaranja i nije se odvajala od štapova. Samo bi povremeni ustajala da napravi njena tri kruga oko repa i ponovo sela na svoju vreću.

Ponekad je satima sedela na taj način i čekala sledeću ribu. Kada je ugledala naredni ulov, poskakivala je u mestu, nestrpljivo čekujući da ribu skinem sa udice. Ovakav njen ritual se redovno ponovljao. I onog momenta kada je sa udice skinuta ribica ležeći na travi utihnula, Agafia se strpljivo vraćala na vreću i nastavila da posmatra vrhove štapova. Na svaki treptaj špica, pa i najmanje pomeranje štapa ona bi ustajala i počela da se raduje. Na šetnju i jurcanje potpuno je zaboravila. Kada je riba stavljena u čuvarku, Agafiji nikako nije bilo jasno šta se to zbilo, te je odlučno svaki put koraknula u vodu, da bi proverila gde je to nestala riba. A na kraju pecanja, dok sam pakovao stvari i spremao se za povratak kući Agafija je brižno čuvala čuvarku, nije se odmicala od nje.

Što je posebno interesantno, nikada se nije povredila, nije se ubola na udicu, nije se umotala u najlon. Supruga je bila ponosna na svog psa.

– Ponekad stvarno ume da iznenadi svojim lepim ponašanjem – govorila mi.

A ja sam uzvratio kroz osmeh: - Ti bas nemas sreće. I muž i pas su ti pecaroši!

Od onda Agafija i ja, sve dok traje pecaroška sezona, često zajedno idemo na pecanje. Još je moj otac onomad tvrdio: premalo je ako kreće ribolovac sam u divljinu na pecanje, a trojica ih je previše. A kako izgleda kad neko ima za pecaroša drugara ruskog hrta, videli ste u ovoj priči.

Ištvan Kazi