Sigurno se svakome od nas ne jednom desilo da kada pomislimo da nam gore ne može biti, kad se na nas sruče ludi dani pa smo ubeđeni da se čitav svet urotio protiv nas, da pribegavamo nekim od naših tradicionalnim lekovima za smirenje. Jedan je bensedin, drugi urlanje ili svađa s bilo kim i uglavnom bez ikakvog povoda. Treći, nalivanje alkoholom. A moj pajtos Blagoje, ima recept koji zove živsedin. Nema ga u apotekama, ni na pijacama, a namučenu dušu sto posto leči.

Recept je jednostavan. Treba samo da u ruksak staviš najnužnije potrepštine, da uzmeš u ruke ribolovački štap i pravac na neku reku, jezerce… Jer jedino tako iza sebe možeš ostaviti neplaćene račune, tugu, obaveze, probleme svakojake vrste… Ako uz sve to upecaš i koju ribu, eto tebi zadovoljstva. I već kod druge poveće babuške briga te što plata kasni, čak i što je vlasnik firme džangrizav. Bitno je jedino da ti izdrži predvez.

Šetam obalom Stare Tise i hiljadu misli mi se vrti po glavi, hiljadu pitanja me muči, a odgovore nemam. Supruga korača iza mene u ogromnim čizmama. Gleda vodu, ali je ne vidi, jer je i ona zamišljena i okupirana problemima svakodnevice. Smeta mi i svetlucava voda, pa bih se najradije vratio kući. Ali zbog čega? Da se kiselim u sobi gledajući tv ili da blejim u neke novine?

Seo sam na obalu i prvi put otkad sam izašao iz kuće primetio lep pejzaž Na lišću su se još videle kapljice jutarnje rose. I na trenutak mi je laknulo, kao da mi se malo razbistrio na samosažaljenje osuđen mozak. Žena je već raspakovala štap na plovak i zabacila. Tanak najlon, oštra udica, kuvano žito. Koji minut kasnije upecala je crvenperku i radosno mi je pokazala. Spustim i ja plovak u vodu, tik uz ivicu lokvanja. Poveća žaba, kojoj je samo nos virio iz vode, nije se ni pomerila.

Plovak mi zatreperi i... kačim. Pažljivo skidam babuškicu i puštam je nazad u vodu, u slobodu. Prija mi što sam joj vratio život i učinio dobro delo. Neka poraste.

Zabacim ponovo… Opet trza. Plovak zaranja, ja kačim. Ovog puta riba se jače bori. Nosi levo-desno, jedva je vraćam da ne uleti u lokvanj… i – napolju je. Ima blizu pola kile. Zabacujem malo kuvanog žita i prekrupu u koju sam umesio i hleba da zagolicam apetit ribama. Evo još jedne lepe babuške! I žena je upecala poveću. Odjednom…

– Pomagaj! – viče ona.

Okrenem se. Štap joj se savio skoro u krug, a riba i dalje pumpa. Naravno, poskočio sam da joj pomognem. Uspela je da okrene ribu i već je dovukla na nekoliko metara od obale kad sam spustio meredov u vodu.

– Vidi kako je velika! – očarano je uzviknula.

I stvarno. Na površini vode na trenutak se pojavila mišićava štuka. Sigurno je imala oko tri kilograma. Onda je munjevito lupila repom o površinu vode i to je bilo sve što smo videli. Najlon je pukao. Žena tresnula na zadnjicu. A riba nestala u dubini.

Pogledali smo se i oboje prasnuli u smeh.

Glava nam se razbistrila, pritisak u grudima je odavno popustio, a nas je uhvatio sladunjav umor. Bilo je vreme da krenemo kući. Jedva sam čekao da se istuširam.

Eto, to je moj živsedin! Nema ga u apotekama, ni na pijacama, a sto posto leči namučenu dušu – ispriča nam svoj recept sedokosi tiski vuk, Blagoje.

Ištvan Kazi