Ista meta, isto odstojanje – a ribe sve manje!
Iz godine u godinu priča se ponavlja. Eto, promenili smo i naziv države, i granice, i sistem, grb, zastavu i himnu, ne znam više koliko vlada, skupštinskih saziva, koalicija, a ribolovci partija... i sve isto. Samo njega nema.
Dobro, nije baš sve po starom – imam novi pasoš. I ne grejem se ove godine ko prošle na struju, ili pretprošle na plin, već na drva. Ali ne sečem šumu ko indijanci, nego uši – da kupim drva!
U takvoj situaciji ribolov je lek, pecanje je melem. Ne melem na ranu nego lek za dušu. Pecanje je Živsedin. Ali kako da dozvolu za pecanje kupimo mi – diskretni heroji? Jer, realno gledano, ribolovačka dozvola nije skupa – za one koji ne žive ovde. Nije skupa ni za ove odavle koji imaju, samo takvi skoro da i ne pecaju – takvi nisu ribolovci nego lovci. Zaista, zašto se pecanjem bavi sirotinja a lovom bogati? Da li ste ikada čuli za „diplomatski ribolov“? Toma pozvao diplomate u... ribolov! Ajde?!
Eto odgovora zašto na LORIST-u ima lovaca a nema ribolovaca: ovi drugi nemaju novaca! A kad se ima onda je sve bolje. Stoga su lovačka udruženja bolja nego ribolovačka, stoga u lovištima ima divljači a u revirima nema ribe, stoga su lovočuvari bolji nego ribočuvari... iako smo mi bolji nego oni. Mi, Perini sinovi.
Međutim, šta to vredi što smo bolji, kad smo gluplji. Jer smo neorganizovani! Ima nas mnogo, mnogo više nego što to broj prodatih dozvola kazuje, ali smo ko u klin ko u ploču. Ima nas pun Fejsbuk, a svi kukamo sami za sebe, na sopstvenim „profilima“. Ili se vajkamo po „grupama“ – ali ne u grupama (u veeelikim grupama!) nego se i tu grupiramo – ima na stotine grupa! Da nas udruži, okupi, složi, ne može niko, i ništa – pa čak ni ovakve cene:
PRAVILNIK O VISINI TROŠKOVA ZA IZDAVANJE GODIŠNJE DOZVOLE ZA REKREATIVNI RIBOLOV (“Sl. Glasnik RS”, br. 82/2013)
Član 1
Ovim pravilnikom propisuje se visina troškova za izdavanje godišnje dozvole za rekreativni ribolov za 2014. godinu.
Član 2
Visina troškova za izdavanje godišnje dozvole za rekreativni ribolov iznosi 6.000 dinara.
Za lica starija od 65 godina, lica sa telesnim oštećenjem od 60 do 80%, žene i lica mlađa od 18 godina visina troškova za izdavanje godišnje dozvole za rekreativni ribolov iznosi 3.000 dinara.
Za lica sa telesnim oštećenjem od 80% I više ili trajno nesposobna za rad, za ratne I mirnodopske vojne invalide I civilne invalide rata, visina troškova za izdavanje godišnje dozvole za rekreativni ribolov iznosi 100 dinara.
Eto, svega 6.000 dinara! Plus za dete, ma za detence od 7 godina, “samo” 3.000 dinara! Za momčinu s fotke je toliko. Čik da mu dozvolu ne kupite, iako će na pecanje s vama, u vrh glave, pet-šest puta godišnje. Više i ne može, ne stiže, prvak je, ide u školu. Ali vi možete, jer ne idete na posao. Stoga: kupujte! Znajte: cene dnevnih dozvola za pecanje su pakleno skupe! Po 1000, 2000, pa i 3000 dinara! Jer se tako ribolovci primoravaju da kupe “godišnju” (opet apsurda: koja ne važi godinu dana od dana kupovine, nego do kraja kalendarske godine!?), pa je rizično da je sinčić nema. Ribočuvari nisu čuvari nego uterivači! Vama je 6000 dinara mnogo, vodogazdama malo (“jedva bednih pedesetak evra” – žale se). Pa deru dnevnim i pujdaju ribočuvare na vas.
Međutim, meni dozvola za ribolov nije skupa – prodao sam bubreg, pa sad imam. Taman da izguram do penzije – još 5 dozvola mi treba. Potom će mi dozvola za pecanje biti jeftinija. Duplo jeftinija, bre!
Eh, da sam bar “oštećen” više od 80% platio bih ribolovnicu svega 100 dinara! Šta mislite, kada bih prodao i drugi bubreg da li bi se to računalo u invaliditet veći od te magične granice 80 posto?
Ali kako vi mlađani (mladi, punoletni odavno a nezaposleni trajno) da se snađete?
E, i za vas čika Glod ima rešenje: kažite da ste – žensko! Kod nas su žene (ne)ravnopravne toliko da je za njih dozvola ko za… invalide. Za one “svega” 79% oštećene. Vaše je pravo da se izjasnite kako želite, a oni nemaju prava da proveraju ni ko ste ni šta ste (invalidi potvrdom moraju da dokažu, ali žene ne moraju da pokažu). Izgledate kako izgledate, baš vas briga – dugine boje su moderne. Uostalom, sad je in biti fin, biti “za nijansu drugačiji”. A ta “nijansa” vredi tačno 3.000 dinara.
Dragan Jovanov Glod
P.S. Naravno da ima prilično savesnih korisnika i čuvara. Takvima se izvinjavam. Uostalom, ovaj tekst nije njima ni namenjen. Kod njih redovno vadim godišnju dozvolu, istina mnogo jeftiniju (neuporedivo jeftiniju!). Vadim u provinciji Aragon, u Španiji. A pre sam redovno, godinama, decenijama, vadio za Arkanj, ali sada Kraja sveta više nema.
