Dijelimo istu rijeku i slične sudbine, ali izgleda da se kod nas napokon nešto mjenja, na bolje. Posao ribočuvara i rendžera preuzela je Carina, onaj višak ljudi sa granica prema EU, i pregledavaju SVE! Od dozvola za plovidbu, ribolovnih dozvola, količine i veličine ulovljene ribe, pa i unos te ribe u dnevnik ulova i, što je novost, traže da se ulovljenoj (ubijenoj ili onoj na stringeru) mora odrezati donji dio repne peraje! Pregledavaju i automobile na prilaznim cestama - smiju, jer je granično područje. Ukoliko nađu ribu bez odrezanog ruba peraja kazna od oko 700 €. Tako označena riba sigurno se neće naći na pijacama i restoranima, jer i njih nadgledaju. Ribolovci se bune, na prvu, al kad malo bolje razmisle - to je dobro za sve nas!
Kao i u mnogim drugim stvarima, u društvu koje smo si stvorili (ili nam je snagom većine nametnuto), i u pogledu na zaštitu voda i ribljeg fonda svaki pasionirani ribolovac kad tad dođe u sukob sa samim sobom. Nebitno da li zbog osnovne želje za samodokazivanjem i ulovom kapitalne ribe, il’ nekog prainstikta lovca u vlastitoj podsvjesti - potpuno svejedno, no najkasnije onoga momenta kada doživimo osjećaj zasićenosti ili pak frustracije - počinjemo da se istinski zapitkujemo da li je sve to što radimo OK. I dobro da je tako, to je znak da (još) nismo skrenuli sa puta.
Mnoge kolege s kojima djelimo vodu nažalost u tome vide izvor dodatnog financiranja. Neki istinski imaju potrebu jer su na rubu egzistencije, neki pak zato što u tome vide lukrativnu zaradu. Zakon je tu da te osobne razloge ostavi na onoj drugoj strani, dakle i Hrvatska i Srbija imaju solidne propise s obe strane rijeke, samo je ovim našim besposlenim carinicima napokon dana prilika da te propise i sprovode. Iskreno se nadam da ta akcija nije privremenog karaktera, a još više se nadam da će biti uvedeno reda s obje strane.
Eto da se može kad se hoće. Samo će se kod nas slično dogoditi tek kada i mi budemo u EU. Tj, kad na vrbi rodi grožđe. A do tada riba strada…
Jedna reka, dve slične obale, dve države, dve različite priče. A riba niti ima državljanstvo niti pasoš. Stoga se efekti onoga što se radi u Hrvatskoj drastično umanjuju zbog onoga što se (ne) radi u Srbiji. Ja sam više puta ranije pecao u okolini Apatina i na ušću Drave (na slici). Sa njihove strane je redovno patrolirao brzi policijski čamac i noću reflektorom šarao po Dunavu i obali (na svaka dva sata eto njega, krstari – Dunav je tu međunarodna granica), a sa naše nikad niko – ni jednom. Ni policija, ni vojska, ni carina… ni ribočuvari! Znači da ipak nije rešenje jedino u EU. Ne treba čekati, treba delati!
Dragan Jovanov
