Čitam vesti: “potrovano”, “zatrovano”, “pomor”... i tako svake bogovetne godine ,bar petnaestak vesti iz nesvesti o tome šta smo sve pokušavali da bi vode dotukli. Tamo gde nismo uspeli, iz cuga, da svu ribu pobijemo, ponovili smo ispuštanje otrova; ako je trebalo - i treći put, ko u…. I sad ti čik piši o sportskom ribolovu, ekologiji i ribolovnom turizmu – u Srbiji! Ajde?!

Trujemo sistematski, jer moramo - Srbija je industrijski gigant - moraju fabrike da rade “punom parom”. Kako ide ona pesma “Idola”, ovako nekako:

“Plamene zore, bude me iz sna,

fabrička jutra, dim iz dimnjaka.”  

Istina, daleko smo mi još uvek od Rumuna - oni se već u EU - stoga oni truju efikasnije, ko onomad Tisu cijanidom. (Istina, tada još nisu bili u Evropi.) Mi trujemo onako ko i sve drugo što radimo - “amaterski”. U vodu krišom ispustimo šta stignemo, onako iz potaje, ko puvanjak kroz pocepane gaće. Ko da se stidimo. Ajde?! Što, bre, da se stidimo kad proizvodimo za društvo, i za izvoz čak!

Međutim, demonstracije, blokade, bunt naroda nikad nije nastao kada su (samo) ribe otrovane. Ne, ne, bunimo se tek kada nam gradovi ostanu skroz bez vode za piće. A ovog leta je i toga bilo (i biće još češće)...

Ali se brzo zaboravilo. Kratko pamtimo a brzo zaboravljamo. Narod sa takvim osobinama nema šanse da išta promeni! Ako uopšte i želi da menja?

Fabrike truju na veliko, mi građani na malo - koliko stignemo. Mi ne trujemo nego samo zagađujemo smećem, jer voda nosi sve. Nosi dalje od naše kuće. Znamo da neko živi nizvodno, ali baš nas briga. Kao da ne znamo da neko živi i uzvodno! Šta ako je taj ko mi? Tada mi čistimo smeće onoga koji je uzvodno, a naše dodajemo onome nizvodno...

Svako tuđe smeće čisti, umesto da čisti svoje?! Kaže narod: “počisti prvo ispred svoje kuće”! Tako kaže narod koji čisti ispred sopstvene - ali tuđe sranje?! No, dobro je i kad je tako, jer ima ih  koji ništa ne čiste!

Zar toliko duše nemamo, da se ne zapitamo šta ćemo mom dobrom drugaru i kolegi, vrsnom pecarošu Aci, u nasleđe ostaviti!

U mom rodnom selu jedan je seljak (to jest: seljačina) napravio ispred kuće bašticu. Pravi raj za oči, jer obično seljaci ispred kuća parkiraju ceo svoj vozni park: rashodavane kombajne, traktore, prikolice, plugove... sve što imaju, da komšije vide koliko mlogo imadu! Šta mislite, čime je svoju lepu bašticu  ogradio? Nikada ne bi pogodili! Oko baštice su bili pobodeni stubići metalni – beli, a sa žutim i crvenim “mačijim očima”! Seljačina je pokrao stubove pored puta!!! Mislite li da ga je neki od komšija prijavio? Nije. Jer mi nismo “cinkaroši”. Ali zato psujemo lopove gde god stignemo.

E sad, možda ga niko nije “cinkario” jer zna da seljačina nekoga - zna! U SUP-u, Opštini... svejedno. Sigurno da nekoga poznaje čim to sme, zar ne? Jer je u Srbiji važnije koga znaš nego šta znaš. Pa ukoliko nekoga znaš više imaš, makar i da ništa ne znaš!

“Manje radi, više kradi...

šešir skidaj svakoj vladi!”

Još jedan biser mudrosti iz mog seoceta. Pre sam se slatko smejao tom “aforističaru”, sve dok nisam shvatio da taj nije lud - da sam lud ja! I to, ko tocilo. Jer uporno ispravljam “krive Drine”, verujem da će kvalitet, sam po sebi, doći na zasluženo mesto, kritikujem bespoštedno javašluk, nekulturu, lopovluk...

A kod nas se vode dele na konkursu, dele, ne zakupljuju! Poklanjaju na reč. Ili na: dođeš mi!” Praktično može svako ako ima u firmi zaposlenog jednog poljoprivrednog tehničara (srednja stručna sprema!) i par čuvara da konkuriše pa da vodu dobije na korišćenje na 5 godina, bez da plati koji dinar unapred, ili da bar neku kauciju (garanciju) položi.

Potom “Baron od Tise”, ili “Sava, vojvoda od Tamiša”, postaje gazda, tj. Bog i batina celog toka (ili dela) reke! Za nepoverovati, ali istinito: “srednjoškolac” a gazda cele reke - ili više njih (reka)?! Jedino ima obavezu da resornom ministarstvu, tj. vladi, plaća sitan procenat od cene prodate dozvole.

Naravno, “Don Ala fon Morava” ima i “obaveze”: da čuva (ali da li i da sačuva?) vodu, i da je poribljava. Sad, koliko znam, poribljavaju oni redovno - šaranima. Ne znam količine, ne znam po kojoj ceni kupuju, ali nadam se da je to “transparento”, da se riba kupuje javno i da se javno pušta u vodu. Jer, šta ukoliko se napravi dil s nekim ribnjakom, tj. “Donom od Banata” vlasnikom kombinata, pa se riba plati recimo tri miliona dinara, a voda poribi šaranima za 300 hiljada - kako podele onih dva miliona i sedamsto hiljada, polak-polak ili na trećine. Verovatno se tali na tri dela, jer uvek ima onaj neki “a gde sam tu ja”.

Tako rade u Srbiji mnogi koji ništa ne znaju, jedino “umeju da poznaju”.

A ja? Ja ne poznajem, zato bodem. Bodem bez anestezije, besan što moju reku poklanjaju nekome ko je urniše - ali koji ume vešto da manipuliše!

Pišem, apelujem očajan što nismo svesni da svi živimo nizvodno!

Dragan Jovanov Glod