Titova antologijska je “ne morate se uvek držati zakona ko pijan plota”, ali mu ta nije bila jedina - imao je on još puno takvih. No taj “biser mudrosti” nekako je ostao upamćen kao najpoznatiji. Setih se toga posmatrajući fotografije riba i ribolovaca u raznim časopisima, a najviše u onima koji pišu o modernom “carp” ribolovu naširoko i nadugačko. Primetih da većina “carpera”, ima problema sa kičmom i vratnim pršljenovima, verovatno kao posledica poziranja s gabaritnim šaranima u ispruženim rukama. Izgleda da su se oni svi odreda držali zakona “ko pijan plota”, nekog modernog nepisanog foto-zakona, koji kaže da se nikad ne sme gledati u objektiv, nego uvek u rep, ili glavu, šarana. Listajući namah neke časopise, domaće i inostrane, izbrojah preko 50 likova koji drže šarane i svi, od prvog do poslednjeg, gledaju u glavu šarana kao u Boga. Istina, poneko i u rep, ali nijedan u objektiv. Čak je retko ko i nasmejan  - svi su mrtvo ozbiljni, ko da se za “osobnu” ličnu kartu slikaju?!

Ptičica! Tako je nekada uzvikivao fotograf pre nego sto bi okinuo, kako bi pogledali (i nasmejali se!) u njega (objektiv!), da bi bili spremni, koncentrisani da ne trepnete, jer je film bio skup. Danas to digitalci rade i bez filma i bez “ptičice”.

Dosta sa šalom! Ali nije šala kada kupim neki skup “carp” magazin (oni su svi preskupi!), a unutra umesto lepih fotografija pejzaža, prirode i vode, sve neki namrgođeni “šaranodržači”, koji gledaju ili levo ili desno. Zašto se drže “ko pijan plota” tog pravila, koje je (ja ne znam tačno ko, iako mi liči na englesko maslo) nekad neko negde lansirao, apsolutno nesvestan estetike u fotografiji. Očigledno misle da je, eto, i to moderno.

Moderne šarandžije su čudni ribolovci, oni nisu pecaroši! Mnogi od njih ne da nisu nikada upecali neku drugu ribu nego nisu ni pokušali! Mnogi od njih (ne svi - čast izuzecima!) su prvo kupili rod pod pa prvi put izašli na vodu. Jer zašto bi se inače ljutili kad im, slučajno, dođe na boilu - som?

Ups, prvo se kupi širokougani objektiv! Nekad je za efektnu fotku bilo dovoljno 35 ili 28 milimetara, ali sada su u modi od 24mm - ko na slici ispod. Naravno, čim ovakvu fotku objavim naći će se “dežurni smarači” da za sve krive jedino - “Photo Shop”!? Iako ovde i sam sumjam na fotošhop mućku, uglavnom je kriv (pre)široki objektiv, koji je “neobjektivan”! Što širi tim neobjektivniji, lažljiviji.

Danas postoje četiri grupe ribolovaca, ali oni ko da nisu kolege - oni su četiri sekte: mušičari, varaličari, plovkaroši i moderne šarandžije. Naglasih reč “moderne”, jer obični pecaju dubinkama i plovcima sve ribe a ne samo šarane. Od te 4 sekte najviše su mušičari - mušičavi. Oni su svet za sebe. Mušičari ne pecaju ostalim tehnikama, moderni carperi takođe, a danas je sve više i više onih koji samo varaličare, ili plovkare.

Pogledajte sajtove! Ili su šaranski, ili varaličarski. Tek ponegde se javi i neki mušičar ili plovkaroš, iako je tih koji pecaju plovkom veoma mnogo. Ali i među plovkarošima ima mušičavih, to su - takmičari.

Njima je najveće zadovoljstvo da sede po vrućini na “pisti”, načičkani jedan do drugog po “sektorima” i da štapovima od 12 metara, od 2 hiljade evra, pecaju - kedere. Ali ne zbog mamca za grabljivica. Jok, bre, oni pecaju ne da bi nadmudrili ribu nego svoje kolege; njima nije važno šta upecaju - važno je da upecaju više od kolege.

Zar su to, kao, sad pa varaličari normalni?! Ajde!

Među njima je najviše - varalica. Samo oni uspevaju da vade “ale i sandžame” (kako je nekad u “Bistro-u” (hehehe) pisao pokojni Branko - slava mu!) tananim priborom. Lažu i ostali sektaši, ali varaličari su zakon! Njih slušati kad pričaju kako im se otkačio smuđ od 15 i po kila je doživljaj - znaju tačno u gram kolika je bila ribetina kojoj nisu ni rep videli. I ne samo što znaju sa stopostotnom sigurnošću koju su to ribi zamarali satima, nego znaju i koliko je bila teška?! Ali zašto su ribe uvek “i po kila” teške ne una niko, nikad okruglo 3, 4… 12 kg?

Eto, ja okrpih sve 4 sekte, a samo sam “moderne” želeo da nagazim, jer me izluđuju njihove krive šije. Nisam odoleo, povuklo me pisanije o našim naravima, koje se i kroz ribolov - kroz najobičnije pecanje - tako ispoljavaju. Ko da je pecanje borba na život i smrt a ne divna razbibriga, relaksacija pred pravu borbu na život i smrt - preživeti tranziciju.

Nekada smo pecali zbog prirode i druženja - zimi s kuvanom u termosu, leti s ladnim u istom; nije nam nikada bila sama riba prvenstveno cilj, nego druženje i prijateljstvo. Danas među ribolovcima nema ni kolegijanosti, jer su sektaši - ali ni među pripadnicima iste sekte nema prijateljstva, pošto vlada zavist, zloba i pakost, ljubomora na kolegin pribor i ulov. Ko je posetio bar jednom neki “carp cup” gde se u pare (u parovima) peca znaće o čemu govorim...

Pa zar nije ovako lepše, prirodnije i poželjnije: i šaran divljak i njih dve nasmejane, koje vas u oči gledaju! Ma onaj krivovrati momak sa prve slike može ovakve ribe samo da sanja. Osim ukoliko nema druga(čija) interesovanja…

No, sve je to život, sve je to tranzicija. Sve je to demokratija, a demokratija je mogućnost izbora. Prema tome - birajte!

Ja sam odavno izabrao, pecam sas onaj koji te u oči gleda, koji se smeje, i na pecanju i pred objektivom. Volim smeh jer nam on danas toliko fali, tako da sam i ovim tekstom hteo da budem duhovit, da Vas oraspoložim. Ali sam onda, malo po malo, prešao u oštru kritiku jer kod nas nikad nije samo čista komedija (kao engleski humor), nego je uvek tragikomedija.

Mi smo narod koji i kad se veseli – plače?! Što smo “veseliji” sve tužnije i tužnije pesme zovemo. Valjda zato na fotkama sa šaranom u naručju namrgođeni poziramo. Ili je to zato što nas bole ruke ispružene i vrat ukočen?

Dragan Jovanov Glod