U rečnom ribolovu najveća fama prati soma. Koliko su stvarno bili veliki najveći? Koliko dugački a koliko teški? U ovoj temi se treba dražati evropskog soma, jer je nemoguće iole preciznije doći do relevantnih podataka za azijske. A ni u Evropi se tačno ne zna "čiji je najveći". Istina IGFA priznaje neke ulove, ali oni sigurno nisu stvarno najveći. A i marketing je čudo. Stoga je ovo priča bez kraja, jer je nemoguće razlučiti istinu od - straha! Jer, "u strahu su velike oči", tako da su preterivanja neverovatna. Recimo, na slici desno je oktobarski som sa Ebra u Španiji. Dugačak je "samo" 220cm, ali laici bi pomislili da je veći - da nije snimljen pored ribolovca, pa se može uporediti veličina. U stvari, šta je veliko a šta malo je relativno. No, jedno je sigurno: najveća fama ne prati somove nego OVU ribu (klikni na plavi link levo pa vidi!) a te laži su toliko "argumentavane" da se ne smemo vređati kada nas, ribolovce, smatraju najvećim lažovima. Zato pročitajte ovaj stručan ali i duhovit tekst.
Kada se povede priča o krupnim somovima valja joj u startu odrediti koordinate. Treba da se precizira da li će ostati u domenu stvarnosti, ili će da se transformiše u folkloristiku. Jer, nije svejedno...
Bar nama ribolovcima ne bi smelo da bude svejedno! Već nam se na laktov živac popeše u ribolovačko društvo zalutali ljudski faktori, koji o nama, permanentno, pričaju isti vic: “...vezali mu ruke... ovol’ke joj bile oči”. Pre nego što onima koji nas tako ocrniše uljudno kažemo “more marš!”, mi smo fino vaspitan svet, treba da se upitamo otkuda im ideja da tako vele o nama? Ako ćemo preciznije: koliko puta se dogodilo – ne nama već nekom drugom, naravno – da u žaru ribolovačko-pripovedačkog nadahnuća “malko začini” priču, pa da takvim izlaganjem sve nas dovede na zao glas? Tema, naravno, nije pojava hiperprodukcija ribolovačkih hormona – koja se po pravilu odigrava na uštrb svih ostalih – već pokušaj da se razgraniče ihtiologija i folkloristika. Te dve naučne discipline ne bi trebale da imaju dodirnih tačaka čak ni u slučajevima kada im je zajednički imenitelj – som.
Krajnje uprošćeno: ihtiologija se bavi somovima koji su ulovljeni, izmereni i premereni; izanalizirani i valjano evidentirani, a predmet folkloristike su somovi koje jesu ulovljeni i izmereni – ali nisu evidentirani; ulovljeni jesu – ali izmereni nisu; nisu ulovljeni - ali su, kao, viđeni; nisu ni viđeni - ali se pretpostavlja da su postojali; nisu ni postojali - ali neko svojim punim moralnim kredibilitetom stoji iza toga da jesu. I eto nama legende. I nas u vicevima.
STVARNI I IMAGINARNI
U sveukupnoj ribo-literaturi, naravno ihtiološkoj (folkloristika trenutno ne igra) postoji samo jedan(!) som koji je bio dugačak pet metara! Pominje ga Berg (1948./49.) i navodi da je bio ulovljen u Dnjepru, i imao je masu od 300 kilograma. Taj podatak nalazi se u izdanju “Ribe SSSR i okolnih zemalja”, jednom od najobimnijih, najdetaljnijih i najsveobuhvatnijih dela ikada napisanih o ribljem svetu, i prevedeno je na mnoge jezike.
Davne 1726. godine Marsilijus piše o ogromnog dunavskom somu, i navodi da je ribetina bila mase 340 kilograma. Dužinu ne pominje.
Interesantan je podatak koji je 1916. god. objavio “Belgrader Nachrichten”, a radi se o somu teškom 120 kilograma i dugačkom čak 4 metra, koji je ulovljen u Dunavu blizu Višnjice.
Nije nam namera da citiramo sve izvore koji pominju ogromne “brke”, već samo da skrenemo pažnju na činjenicu da evidentiranih somova od četiri-pet metara ima veoma malo! Nije za verovati da bi štampa i stručna izdanja igde ikada ignorisala takve grdosije! Istovremeno, mnogi zapisi o somovima veličine 200-250 kilograma sadrže malo ihtioloških parametara, ali mnogo više teže folklorističkim elementima. A da je somova petometraša u stvarnosti bilo onoliko koliko se o njima pripoveda u nestručnim krugovima spisak krupnih brka bio bi obimniji od telefonskog imenika mnogomilionskog velegrada.
PISMENOST I USMENOST
Kada ribolovac šacometrijski određuje veličinu soma kojeg je video u vodi, i tvrdi da je bio dugačak preko četiri-pet metara, ta konstatacija inicira krajnje racionalno pitanje. Da li je pomenuti brka bio dugačak četiri ili pet metara? Jer, opet, nije svejedno.
Ukoliko na onom somu petometrašu kojeg pominje Berg primenimo proste matematičke radnje proizilazi da je svaki metar pomenute ribetine, u proseku, imao masu od 60 kilograma. Zato nije svejedno da li je onaj negde viđeni bio dugačak četiri ili svih pet metara.
Kada procenjenu veličinu izrazito krupnih somova – koji prete da u priči prerastu u ogromne – posmatramo kako sa aspekta ihtiologije tako i folkloristički moramo uzeti u obzira i dvojakost ribolovačkog okomera. Vrsni poznavalac ribolovačke opreme nikada(!) neće da pogreši u proceni dužine štapa. Neće da kaže za varaličarca od 2,70 m da je trometraš; parabolika od 3,90 neće da skrati za stopu...
Vrednost najmanjeg podeoka na ribolovačkom okomeru finiji je od 30 centimetara. Ako i pogreši, greška će biti manja od toga. Bar kada se radi o opremi. Ali kada je som u pitanju zanosi ceo metar u stranu, pa ne zna da li je brka imao 4 il’ 5 metara. Ili “preko toga”?
Da smo ihtiološki makar približno pismeni koliko smo ribolovački usmeni ihtiologija bi bila bogatija a folkloristika siromašnija podacima.
FOLKRORIS(R)ANJE
Kada bi se folklorista od nauke istinski upustio u analiziranje somovskih priča i narodnih umotvorina na tu temu začas bi natamburao materijala za izdanje koje bi po obimu prevazišlo Novi zavet. Ukoliko se nađe avanturistički nastrojen znalac pomenute discipline društvenih nauka – eto, pomažemo mu – neka se usredsredi na tri segmenta tematike. U gotovo svakom mestu Potisja i u Podunavlju kolaju priče o somu – kao, ulovili ga alasi – koji je bio stavljen na kola, pa vozan kroz varoš; glava mu bila kod rude, rep landarao preko šaraga, pa se vuk’o po prašini. Takođe, u svakom selu il’ varoši na pomenutom prostoru znaju za nekog velikog brku koji je bećarovao baš u vodama oko njihovog atara, a guske i patke gutao je ko da su rezanci s makom! Priča sasvim svežeg datuma je prema kojoj su ronioci – ali nigde ne govore zašto – rondali po dubinama, baš tu u komšiluku, i videli toliko ogromnih somova, da su o’ma’ zatukli na obalu brzinom da im i Brzi Gonzales pozavidi. Svejedno po kom da su jezeru ronili, Zvorničkom il’ po Modracu, po Tisi ili Dunavu... svuda su ronioci posle susreta imali problema sa... gaćama!
Svaka od priča svugde je ista, ko da je štancovana na “Geštetneru”. Međutim, niko od onih koji je pričaju i prepričavaju ni somove ni te ronioce nije video. Ali čuo je od onih koji dobro poznaju ljude koji su, opet, u srodstvu sa nekima... koji jesu videli - usrane gaće!
Nije moguće da je som, ako je uopšte i ulovljen, svugde bio iste veličine i prevožen na isti način, a guske i patke obično se puštaju na bare a ne na otvorene vode - ne zato da ih somovi ne bi pojeli nego da ih voda ne bi odnela. Ako je neko ikada zaronio u Dunav ili Tisu, taj zna da na dva metra dubine ne može da vidi ni belu mačku; kakve li samo oči imaju ronioci koji su na osam i više metara dubine ugledali somove, pa još i razaznali koliko su veliki. Idi!
Novu dimenziju somovskoj folkloristici daju pisanija koja beleže njegovo – oprosti nam, some! – ljudožderstvo. Ali, takvi zapisi postoje. Tom tematikom su se bavili čak i renomirani ihtiolozi. Istina ne posvećuju joj mnogo prostora, navode mali broj takvih slučajeva, i uvek naglašavaju(!) da se radi o specifičnim slučajevima, nikada o pravilu. I priča je uvek iz “pete ruke”...
Da je na polju “somopoznavalačkog dezinformisanja” rekla - kazala odigrala značajnu ulogu, svedoči činjenica da se, istovremeno sa legendarnim somovima, u mnogim mestima prepričava anegdota o pijanim somolovcima koji su za večeru umesto čvaraka pojeli - rovce! U oba slučaja sigurno je ista količina “istine”.
I MERENO I IZMERENO
Koreni nevolja u vezi sa netačnostima, neistinama i predrasudama vezanim za rast i veličinu somova prvenstveno se nalaze u ljudskoj sklonosti ka senzacionalizmu i težnji ribolovaca ka preterivanju. Želja je svakog ribolovca da ulovi toliku ribu da ne bi morao više da laže. I sve dok je ne ulovi preterivaće. Upravo zato viđeni, odbegli, naslućivani... i svi ostali neulovljeni somovi podložni su permanentnom i nekontrolisanom rastu. Ukoliko somovsku folkloristiku i psihološke (“u strahu su velike oči!”) faktore eliminišemo, odbacili smo nemoguće. Ono što je ostalo zove se - stvarnost. U skladu s tim, naše somovske koordinate treba postaviti na 120 kila i 2,5 metra.
Naučnici, uzevši u obzir sveukupno stanje voda u Karpatskoj kotlini, i šire, procenjuju da je rast naših somova limitiran na, otprilike, toliko. Taj podatak govori da bi poneki brka u našem okruženju – eventualno, tu i tamo, možda, ako i ukoliko... – mogao da bude toliki.
A da, ipak, bude malko duži i teži? Ljudi moji, zar ovoliko ne bi bilo dosta?
Upoređivanjem somovskih priča dolazimo do zaključka da upadljivo - liče. I dok je koren priče uvek isti, različitost u nijanama posledica je trenutnog raspoloženja naratora. Ali kod ulovljenih, izmerenih i premerenih, od strane stručnjaka izanaliziranih krupnih somova suočavamo se s velikim šarenilom podataka (stvarnih!). Tako na primer jedan od retkih stokilaša kojeg se dokopala nauka bio je težak tačno 105 kg, dugačak 247 cm, a ulovili su ga Tiski alasi kod Segedina februara 1930. Profesor Jožef Geleije egzaktnim metodama ustanovio da je riba bila stara svega 23 godine. Kažemo “svega”, jer... Čehoslovački (tako je tada bilo) ihtiolog Balon godinama kasnije paralelno je analizirao dva poveća soma. Jedan od njih (41 kg, 180 cm) imao je 21, dok je drugi (52 kg, 189 cm) bio star 29 godina. Retroaktivnim izračunavanjem njihovog rasta ustanovio je da su, nakon 15. godine života, godišnje u proseku rasli manje od 5 centimetara, a da su kilažu gomilali nesrazmerno brže. Pojava da je som star 23 godine duplo teži od brke starog 29 godina nije začuđujuća. Opšte je poznato da životni uslovi drastično uslovljavaju brzinu rasta, i na osnovu toga uočene razlike nisu začuđujuće. Manje je poznato da je uticaj genetike (genetskog potencijala) još veći. Čak se i tokom rada u kontrolisanim uslovima (laboratorija, veštačka oplodnja, isti životni uslovi, identična hrana) prirast larvi i mladunaca razlikuje do te mere da su napredni primerci duplo veći od onih koji su zaostali u rastu.
Kod soma su unutargeneracijske razlike u prirodnim uslovima ogromne, i svaki naučni rad, čiji je predmet brzina rasta pomenute ribe, vrednosti iskazuje kao prosečne. Takođe su i odnosi dužine i mase izrazito promenljivi. Samo primera iliti kurioziteta radi: na Mađarskoj listi rekorda (važila je do 1979. godine) prvoplasirani som od 71,5 kg bio je tek dva centimetra duži od jedanaestoplasiranog mase 53,4 kg. U svetlu tih činjenica ne čudi nas višnjički četvorometraš od svega sto i kusur kila, ko ni sve ostale prividne disproporcije.
FENOMEN PERIFERNIH VODA
Većina atraktivnih fotografija krupnih somova, koje su snimljene proteklih godina, nastale su na jugu, u Španiji. U somovskom centru Evrope za samo nekoliko dana ribolovac - turista zna da ulovi više velikih brka nego u svojoj dosadašnjoj karijeri pa makar bila i višedecenijska. Radi se o vodama u kojima somovi obitavaju manje godina nego kod nas - vekova! Stručna izdanja od pre dvadesetak godina kao zapadnu granicu prirodnog rasprostranjenja soma navode francusku reku Doub. A Ebro je mnogo zapadnije. I južnije. Što južnije to toplije.
Ekspanzija novopridošle riblje vrste nije nepoznata nauci. Do nje redovno dolazi ukoliko su životni uslovi dobri, a prirodnih neprijatelja nema. Tokom proteklih decenija ta pojava odigrala se u više navrata i sa različitim ribljim vrstama i na našim prostorima. Mnogima je u svežem pamćenju dolazak srebrnog karaša (melez, babuška...), a kasnije se nešto slično dogodilo sa tolstolobicima; zatim sa crnim američkim somićem (današnji terpan-manjovi i oni od pre četrdesetek godina nisu ista vrsta!); pa invazivni dolazak više vrsta glavoča... To što je Špancima stigao som, a nama ovi drugi, ne treba pripisivati kuratoj sreći, nego geografskom položaju, ili (promašenoj) politici poribljavanja.
Da li je dolazak soma u Kataloniju pun pogodak ili katastrofalan promašaj, pokazaće se u narednih dvadesetak godina. Ovog momenta čini nam se da je onima tamo pala udica u med. Kada bi bilo tako, u pomenutim vodama bile bi zastupljene sve, ili bezmalo sve generacije. Redovno bi se mrestio, svaka generacija bi napredovala, i izlovljavala bi se sva godišta. Grozdove somova petokilaša baš ne viđamo često na fotografijama koje nam dolaze odonud. Veća je verovatnoća da u onim vodama caruje nekoliko uznapredovalih generacija, i da ostalima – kako manjoj sabraći, tako i ostalim ribljim vrstama – ostavlja sve manje životnog prostora. Ali, o tome neka brinu tamošnji. (Grozdove manjih niko ne slika, ima ih puno do desetak kila, ali stvarno postoje “generacijske rupe”, recimo malo se ulovi, bar koliko sam primetio u tri odlaska na Ebro, somova od 10 do 25 kilograma. Ima ih, ali je mnogo više ulovljenih preko 25 i više kila nego onih između 10 i 25, ali moju tvrdnju prihvatite s rezervom - op. D.J.)
S druge strane bilo bi veoma korisno za sveukupnu somologiju kada bi se u Kataloniji masovno lovljeni kapitalci valjano izanalizirali. Onako ihtiološki, a ne folkloristički.
Paralelno sa pominjanjem somova na Iberijskom poluostrvu, u sliku ulaze i vode južnog rasprostranjenja pomenute ribe. Radi se o Makedoniji. Stručna literatura, za razliku od Španije, govori da u tamošnjim vodama ima somova, ali da im je prisustvo ograničeno na hidrosistem Vardara. Kada su dela nastajala verovatno je i bilo tako. Isto tako, moguće je da su u proteklom periodu i druge vode poribljene ovom ribom. A takođe je moguće i to da se u tim vodama manifestuje pojava identična, ili slična, onoj u Kataloniji. Što se podneblja tiče i uzevši u obzir šta se na tom planu zapatilo proteklih decenija - nije nemoguće!
Zato, kada verzirani ribolovac sa tih ex-YU prostora nagoveštava takvu mogućnost, valja ga saslušati s primerenom pažnjom. Jer ekspanzija somova na odgovarajućoj vodi, u datom klimatskom pojasu, smatra se mogućim. Čak i navijamo da se njegova viđenja primeraka od 4-5 metara (“i preko”) obistine...
Mnogo bismo više voleli da obogatimo oskudne izvore koji navode somove te veličine, nego da konstatujemo da nam je okomer zreo za kalibraciju.
Mišika Buzaš (foto: Olivier Portrat)
Posle šest odlazaka u Španiju, tvrdim da je populacija somova na rekama Rio Segre i Rio Ebro sve veća i veća. Verujem da će za koju godinu prestići veličinom italijanske sa reke Po, a već sada se po brojnosti ulova velikih somova sa španskim nijedna evropska voda ne može porediti.
Razlog tome je temperatura u Aragonu i Kataloniji, ali i neverovatna brojnost šarana - glavne hrane somova sa tih reka. Stoga je i populacija smuđa i dalje velika, jer (tako izgleda) šaran je glavna hrana i smuđu. Neverovatno je da noću, na plitkom Segru, čujete smuđeve kako cokću pod obalom, a desetak metara dalje, u koritu Segra, u dubljoj vodi, špartaju ogromni somovi u potrazi za peletama!
Som, šaran, smuđ - i bas! To je Ebro danas. A nekada nije bilo somova, nego bandara i štuke. No, tada nije bilo ni akumulacionih jezera, koja su usporila tok planinskog Ebra i pretvorili ga idealno stanište ciprinida, široko i toplo - a dovoljno duboko.
To što se ne pecaju mali somovi (izuzev ponekog na varalicu) je način ribolova. Jer koristi se, praktično alat za morski ribolov, a preovladavajući stil pecanja je dubinski - somče jednostavno ne može da proguta mamce za macane. Verovatno je i da mnogi somčići završavaju svoj život prerano, kao žrtve svojih starijih rođaka, pa i roditelja.
Stoga, pored toplih španskih voda, gde som miruje praktično samo dva (maksimum tri) meseca, jer je sezona praktično od marta do decembra (naravno, zavisno od vremenskih prilika u toku godine), a hrani se intenzivno devet-deset meseci jer mu šarani "sami ulaze u usta", somova će u Španiji biti sve više - i sve većih.
Jer ne zaboravite: Španci ga ne jedu, svi "velikani" se u vodu vrate (iako nije obavezno!), a Balkan je dovoljno daleko! Italija je, nažalost, previše blizu i mađarskim i ex-yu ribolovcima, koji su "majstori" za lov po zimi.
D. Jovanov Glod
