Blizu je istine da su s one strane bare od valjanog stigli samo džez, Trumanova jaja i bas. Ali dok je onomad "Ledi pevala bluz", u vreme današnje "bas svira falš". Za Amerikance – bez obzira dal’ ih volemo, il’ ne – uopšteno važi da su nepismeni.
Ta pojava, bar kada je reč o američkom velikoustom grgeču, poput epidemije protutnjila je i kroz većinu evropskih jezika. Ali, krenimo redom. Reč “bass”, koju je iz engleskog preuzeo naš ribolovac, dijalektski je oblik reči “barse”, čije je značenje “perch”, a u prevodu: grgeč! Prema tome, bas znači grgeč, i tu nema mesta diskusiji. Ali, ’ajmo u latine! Latinsko ime za “našeg basa” je Micropterus salmoides. Sa “mikro” nema nikakvih problema, ali “salmo” je baš zakuvao. Reč salmoides na latinskom znači: skačući, onaj koji skače... Usled netačnog čitanja i “salmonidnog” prizvuka Evropljani ga listom prozvaše - pastrmskim?! Postao je patrmski grgeč, pastrvski okun, forellenbarsch, pisztrángsügér, perche truitée... uprkos činjenici da pastrmkama nije blizu. Zanimljivo je da se u knjizi Elene Marcon i Manuela Monginija “Sve životinje sveta” (izdavač “Vuk Karadžić”, Beograd, 1986.) naša riba zove “velikousti lubin”! Tako se zvala - dok nije stigla...
A kad se omasovila postala je bas, jer to baš bomBASto zvuči. Međutim, komplikacija oko basa nije započela osamdesetih, već mnogo ranije. Zato, da krenemo...
OD JAJETA
Spominjali smo “jaja Trumanova”, i imajući u vidu da smo o njima slušali od naših starih, mnogi bi pomislili da su se ona “dogodila” mnogo pre dolaska basa u naše vode. Međutim počeci “velikoustog Amera” na evropskim prostorima dvostruko su stariji od “Harijevih sprašenih”. Američki velikousti grgeč – knjižen kao lubin, a tepano mu bas – stigao je u Evropu još 1883. godine! Vinovnik donošenja basa u Evropu je izvesni Max Borne, isti onaj koji je vode Starog sveta “inficirao” američkim somićem. Danas bi se reklo: ribo-prevarant koji je izmanipulisao lakomislene ihtioprofitere davnih vremena. Velikousti američki grgeč prvo je donet u Nemačku, a dve godine kasnije počeli su eksperimenti sa njegovim razmnožavanjem - upotrebljeno je deset preživelih primeraka iz prvog kontingenta. Većina evropske populacije basa vukla je poreklo od ovih riba. Ispočetka uzgajao se isključivo ribnjački, ali ubrzo se pojavio i u otvorenim vodama. Radilo se o odbeglim primercima, ali dešavala su se i poribljavanja po principu “uradi sam”.
U Karpatskoj kotlini bas se javlja u jezeru Balaton (1909.), pa zatim u Dravi i Dunavu (1913.), a tridesetih godina prošlog veka njime se poribljava više ribnjaka u Slavoniji, međutim tokom rata te populacije nestaju. “Sportski ribolovac” (11/1960.) pozivajući se na “Pesca Sport” prenosi da su u Italiji ovladali tehnikom veštačkog mresta basa. Početkom osamdesetih godina u krugovima sportskih ribolovaca javlja se priča da na severu Bačke, uglavnom u Bajskom kanalu, pucaju novu ribu - zvali su je “buša”?!
Prvi “zvanični bas” dospeo je u ruke ihtiologa Novosadskog univerziteta 1984. godine; ulovljen je u Jegrički, bio je dugačak 33 cm i težio je 650 g. Naredne godine je u kanalu ulovljen primerak dužine 38 cm, težak 900 g. Zatim se pojavljuje u ribnjaku u Ruskom Krsturu. “Magyar Szó” (05. 09. 1988.) piše o četvorogodišnjim basovima veličine 700-800 grama od kojih je manja količina ustupljena ribnjacima u Srpskom Miletiću i Ečki; list navodi da su ihtiolozi u Begečkoj Jami ulovili šest primeraka pomenute ribe (od 193 do 355 mm dužine, teške od 190 do 1000 g), od kojih je pet bilo polno zrelo. Ipak, o kakvoj je ribi reč?
JENKI IZ NJUJORKA
U prekomorskom “ribo-žargonu” reč “bas” znači “grgeč”, ali to ime odnosi se kako na morske, tako i na slatkovodne vrste. Nakon eliminacije slanih, preostaje ovih pet slatkovodnih vrsta: largemouth, smallmouth, guadalupe, spotted i suwannee. U Evropu je doneta vrsta “largemouth bass”, iliti “velikousti grgeč”. Međutim, navedena podela u pet vrsta poprilično je pojednostavljena, jer većinu vrsta čini više podvrsta, koje u zavisnosti od prostora “časte” lokalnim imenima.
Tek toliko da zakomplikuju.
Ni s “našim” basom nije bila bolja situacija. Listajući prekobarsku stručnu literaturu ljubitelji basa sa zadovoljstvom konstatuju da je njihova omiljena riba najbolja od sveukupne basovke ponude, jer je - za razliku od patuljastih somića i sunčanih riba od kojih je u Evropu doneto najmizernije - od basova je stigao najkrupniji. Međutim, po ihtiolozima cepidlakama ni “velikousti” nije baš sasvim jedinstven i svuda isti.
Po njima, vrstu Micropterus salmoides čine dve podvrste: M. s. salmoides, koja nastanjuje vode severnih delova kontinenta, i M. s. floridanus, koja živi u južnim krajevima. Dok “severnjaci” narastaju do pet kilograma, “južnjaci” mogu biti duplo teži! Za poribljavanja evropskih voda upotrebljeni su primerci ulovljeni u okolini Njujorka i pripadaju severnoj podvrsti. Znači ništa od deset kila! Ali, mnogi stručnjaci se ne slažu sa takvim načim podele. Postavljaju logično pitanje: šta bi se dogodilo, kada bi “severnjake” preneli na jug - i obratno? Da li bi krupnije rastuća podvrsta bila sposobna da na nižim temperaturnim vrednostima produkuje standardnu kilažu, i da li bi sitniji “severnjaci” i na jugu rasli “pod ručnom”, ili bi postali i oni Yankee?
NE TALASAJ!
Prilikom donošenja novih ribljih vrsta u naše vode, ka po pravilu, ispoljavali smo preterano oduševljenje??? Uvek nam je bilo “sugerisano” da su naše vode “ko izmišljene za novopridošle”, i da smo, donoseći ih, napravili dobar pazar. Euforično pomodarisanje olako je zaobilazilo pitanje “šta fali našim vodama kad su u pitanju autohtone vrste riba”? Unošenje novih vrsta opravdano je samo/isključivo u situacijama kada u vodi postoje hranidbeni resursi koje postojeće vrste ne mogu da iskoriste. U slučaju basa taj momenat nije prisutan. Osim toga karakter i stanje naših voda nije mu potaman - naročito kada je reč o razmnožavanju. Tipična staništa basa čine stajaćice i sporo tekuće vode, koje se lako i brzo zagrevaju. Ne smeta mu ni temperatura od 30 stepeni Celzijusa, a u eksperimentalnim uslovima dobro je podneo koncentraciju kiseonika od svega 1,5 mg/l.
Bas se mresti na gnezdu prečnika 60 – 90 centimetara, koje počinje da dubi kada temperatura vode dostigne 16 stepeni. Iz udubljenja uklanja samo zemlju, mulj i pesak, a biljne ostatke ostavlja. Gnezda su blizu jedno drugom, tako da čine kolonoju, štiti ih, a mrestu pristupa kada temperatura vode iznosi 18 – 20 stepeni. Ženke polažu ikru u više porcija i u razna gnezda, usled čega količina ikre po leglu jako varira. U zavisnosti od veličine ženke polažu 1000 – do 10.000 jaja, inkubacija traje 2-3 dana. Na temperaturi od 20 stepeni od trenutka oplodnje do formiranja telesnih otvora na larvama protekne 190 časova, nakon 240 larve slobodno plivaju, a žumančana kesa nestaje nakon 310 sati. Uzimanje hrane počinje pri uzrastu od 6 milimetara.
Nabrajanje podataka nagomilanih tokom mnogih eksperimenata stvara utisak da je oko nastanka novog naraštaja basova ama baš sve OK. Ali, da li je? Nije!
Bezbroj puta i na mnogim mestima u Evropi pokazalo se da “velikousti nije sposoban da izgradi samoodržive populacije. Ikra mu je izrazito osetljiva na temperaturna kolebanja i lako propada usled naglih promena. U vreme mresta kod nas (period od aprila do juna), takve promene su česte, štaviše redovne!
Ikra mu je takođe veoma osetljiva na talasanje, a mnoge vode u kojima imamo basove, ujedno su i plovni putevi. Položaj većine naših kanala je takav da se prostiru u smeru u kojem duvaju dominantni vetrovi. Opet talasi. Treća prepreka basovoj masovnosti je osobina mlađi da se dugo zadržava u gustim jatima. Usled visoke koncentracije jedinki eventualne bolesti lako uzimaju pod svoje celokupno jato.
Zbog svega ovoga mali je broj voda u Evropi u kojima je bas, na duže staze gledano, redovna pojava. Njegovo permanentno prisustvo u vodama na jugu Španije, u Francuskoj i mestimič no u Engleskoj i Italiji posledica je redovnog poribljavanja odraslim jedinkama koje potiču iz uzgajališta. Ko se ovde još “bakće” poribljavanjem?
LEZI LEBU...
Na jelovniku basa ne nalazimo ništa od onoga što ne bi mogle da pojedu i naše autohtone grabljivice. Hrani se uglavnom ribom, ali love i beskičmenjake, žabe i punoglavci prava su poslastica za njega, a jede i rakove. Ali, postoji i druga priča.
Pojedini ribolovci, specijalizovani i za basove, šire priču da su u želucima ulovljenih primeraka nalazili američke somiće. Ovaj prekookeanski bodljikavi korov postao je prava noćna mora naših ribolovaca. Jede sve, uglavnom je mali, bolno ubada, ima ga jezivo puno... i – ne računajući jednu boljku, koja može da mu istrebi celokupnu populaciju – nema prirodne neprijatelje. Sem basa, ako je verovati priči. Ali, priča postaje ono što jeste, tako što se prepričava.
Nemamo razloga da tvrdnju kolega stavljamo pod znak pitanja, čak ni ako im je namera podizanje rejtinga svoje omiljene ribe. Međutim, posmatrajuć i sve veći broj oblaka američkih somića, koji su prisutni i u basom bogatim vodama, nameće se zaključak da se predmet zapažanja basolovaca svodi na kuriozitet. Mala je verovatnoća da će bilo koja grabljivica pored crvenperke, bodorke, beovice, karaša, znači glatkih zalogaja, da se opredeli za neprijatno ubadajuće. Govoreći u korist basa moramo naći bolje argumente od njegovih navodnih istrebljivačkih kvaliteta. “Preko bare” – odakle obe vrste potiču - i dalje egzistiraju oba, a amer-somićima još nije usfalila ni bodlja s grbače.
