Listajući stručna i edukativna izdanja redovno nailazimo na ime belica ili belka, potkrepljeno naučnim imenom Leucaspius delineatus. Svugde je pominjana, opisana, pak čak i nacrtana. I svako izdanje govori da je u ravničarskim stajaćicama i sporo tekućim vodama autohtona, svugde prisutna, pa čak i - masovna. Kad smo tragajući za njom upitali ljude od znanja i zvanja (onako iz radoznalosti i nevezano) kakva je to riba, dobili smo opis. Na pitanje da li su je oni ikada videli, odgovorili su da nisu! Ne čudi nas iskrenost odgovora, jer ljudi od znanja i zvanja tako odgovaraju.
Ali kopkalo nas je da belicu, uprkos pretpostavljenoj “sveprisutnosti”, niko nije video. Bar ne neko od onih koji znaju. Paralelno s tim, palo nam je na pamet da je tu ribu zasigurno video poveći broj ribolovaca koji nisu znali šta su videli!
Belica je riba patuljastog rasta, retko duža od devet centimetara, i neodoljivo liči na ukliju (beovica, kaugler, keder, bucovčić...), ribu latinskog imena Alburnus alburnus.
Veoma je blizu istine pretpostavka da su mnogi ribolovci sreli, pa čak i sretali, pomenutu ribu, ali je nisu konstatovali kao tu i takvu. Iskreno rečeno, koji će naš ribolovac da posveti pažnju nečemu kraćem od 9 cm? Bilo kako bilo, belica na teritoriji Vojvodine nikada nije registrovana. I bilo je tako sve do podkraj marta...
Tih dana ekipa Društva za zaštitu i proučavanje riba – pod vođstvom Dr Branka Miljanovića i Šandora Šipoša – radeći na akumulaciji “Svetićevo”, tzv. „humanim agregatom” ošamutila je poveće jato sitne bele ribe. Izdvojili su desetak jedinki, ostatak jata je otplivao. Stručnjaci, koji nikada ništa ne uzimaju zdravo za gotovo i pažljivo obrađuju svaki uzorak, iz prve su zaključili da “ulov” nije uklija, već... Sve jedinke pripadale su oduvek pominjanoj (ali nikada traženoj!) vrsti.
Nakon posmatranja, analiziranja i fotografisanja došli su do zanimljivog otkrića. Na svim uzorkovanim ribicama – koje su se inače savršeno uklapale u knjigama dati opis – uočili su i jednu dodatnu karakteristiku, koju raspoloživa literatura ne pominje. Radi se o krivini na gornjem delu škržnog poklopca, kroz koji se jasno vidi crvenilo škrga. Osim, nazovimo to tako, dodatne taksonomske karakteristike (“felerični operkulum”, sve ostalo bilo je kako knjige kažu: u odnosu na veličinu glave izrazito krupne oči; usta u naglašeno gornjem položaju, gledano spreda kao da prekrivaju glavu; plavičasto-svetlucava linija na granica boka i leđa; kratka i nepotpuna bočna linija, koja se prostire na najviše 12, obično 7-9 krljušti; kod ženki je uočljiva “legalica” (cevčica za polaganje ikre, iliti ovipozitor)...
Nakon ovog – nećemo sad baš da preterujemo pa i napišemo istorijskog – otkrića, zaređala su nova. Nekoliko dana kasnije ista ekipa belicu je pronašla i u Pani kod Sente. Nakon toga je Draško Grujić jedan primerak belice našao u izlivima Dunava u okolini Beočina.
Zanimljivo je i otkriće koje se dogodilo prelistavanjem fotografija starih dve godine. Snimljene su prilikom spasavanja riblje mlađi kod Novog Sada, oko vikend naselja “Kamenjar”. Među sitnim šaranima i srebrnim karašima uočljive su i dve malecke bele ribe. Tada se mislilo da su to uklije, i pošto se žurilo sa prebacivanjem ribica u Dunav, niko ih nije detaljno pregledao. Tek, nakon pronalaženja prvih “zvaničnih primeraka” belice, i saznanja u šta treba da se gleda, upalila se lampica. Belica nam je već 6. juna 2006. bila u rukama!
