Manjić (Lota lota) je jedini slatkovodni pripadnik veoma cenjene (a pre svega ukusne) familije bakalara koji nastanjuje velike sporotekuće reke i nizijska jezera veoma širokog areala, koji se rasprostire od istočne Francuske, preko istoka i severa evropskog kontinenta, sve do prostora Ruske federacije. Na starom kontinentu nema ga na Britanskom ostrvu gde je poslednji divlji manić ulovljen 1972. godine, zatim na Iberijskom poluostrvu, kao ni na jugu Balkanskog poluostrva. Međutim, i u zemljama tih regiona razmišlja se o poribljavanju nekih voda ovom vrstom ribe koja je izuzetno tražena zbog ukusnog i lako svarljivog mesa, a njegova džigerica posebno, što zbog ukusa što zbog izvora vitamina A i D. Nekada se ova vrsta ribe uzgajala u mnogim ribnjacima, pogotovo na severu Evrope, ali manić je izuzetno osetljiv na zagađenja vode i to je razlog da ga gotovo uopšte nema u oblastima koje su centri industrije.
"Zimski" manjić
Ima veoma specifičan izgled i nije ga lako zameniti za neku drugu slatkovodnu ribu, mada po izduženoj formi i sluzavom telu podseća u prvi mah na kakvu podvrstu soma. Ipak, teško je ne uočiti detalje koji jasno govore da nisu ni rod, a ni “pomoz Bog”, jer se upravo manić smatra izuzetno atraktivnim mamcem za najkrupnijeg stanovnika naših voda.
Međutim, manić je ime kojim mnogi, kod nas, nazivaju američkog patuljastog soma (manjov, cverglan, terpan, regan, abisinac...). Najčešći naziv za tu riblju napast je - “manić”. Zato su pravom maniću, da bi se lakše razlikovali, dodali atribut - “zimski”?! I tako je kod nas (prvenstveno u Vojvodini), manić postao - “zimski manjić”, a američko patuljasto somče - “manić”?! Najkarakteričniji detalj po kojem ga čak i laici mogu prepoznati je izraštaj sa donje strane donje vilice, u vidu tanke bradice. Upravo taj izraštaj je zaštitni znak cele familije bakalara. Sa gornje strane velike glave, kod nozdrva, ima i dva mala izraštaja poput mekanih roščića. Krljušt mu je vrlo sitna, duboko usađene u kožu prekrivenoj sluzi. Duž gornjeg dela tela protežu se dva peraja - ono bliže glavi je kratko, a za njim se niz leđa spušta dugačko leđno peraje koje se završava skoro dodirujući repno peraje. Sa donje strane tela najuočljivije je, takođe veoma dugačko, analno peraje, koje ko da predstavlja odraz u ogledalu dužeg leđnog peraja, ali je ipak za nijansu kraće. Boja manića je vrlo specifična, podseća na mermer, sa žuto maslinastim ili tamnosmeđim, ponekad gotovo crnim prelivima. Ove razlivene pege, poput šara kod risa, divlje mačke, ili još tačnije - ozelota, pružaju se i preko peraja i glave. Odrasli primerci su po pravilu nešto svetliji od mladih.
Vruće pod ledom
Jedinke dostižu polnu zrelost sa najčešće 3 godine, kada su dugački oko 30 cm i teški više od 400 g. Stariji primerci se mreste u blizini terena na kojima se hrane, dok mlađi pripadnici obično prevaljuju velike udaljenosti kako bi se izmrestili na mestima svog rođenja. Ovakve migracije se najčešće dešavaju u pozno leto i s početka jeseni. Manić se mresti zimi, od kraja novembra pa sve do marta, u periodu najnižih temperatura vode (0,5 - 4°C). Ledom okovani vodotoci za njega nisu problem jer se u zemljama severne i istočne Evrope upravo u takvim okolnostima i mresti. Jedinke koje mrest obavljaju u reci, za polaganje ikre biraju delove sa šljunkovitom podlogom i sporijim tokom, najčešće mirne zalive. Manići koji nastanjuju jezera u tu svrhu odabiraju mesta sa umerenom dubinom, samo izuzetno dublja od 5 metara, gde je dno šljunkovito ili peskovito. Polaganje i oplodnja jajašaca obavlja se noću. Ribe se ne izdvajaju po parovima već se stiskaju jedna uz drugu u malim jatima uvijajući se u živo klupko sve dok ikra i mlečac ne budu istisnuti iz njihovih tela. Oplođena jajašca, prečnika oko 1,5 mm, sadrže u sebu po kapljicu ulja koja im obezbeđuje idealnu plovnost, tačnije da što sporije tonu kako bi ih zahvatila vodena struja i razvejala. Larve se izlegu posle 6-10 nedelja (u zavisnosti od temperature vode) i plutaju po površini vode dok ne istroše sadržaj žumančane kesice, a nakon toga počinju da se aktivno hrane planktonom. Kako bi se obezbedio opstanak vrste, uprkos surovim uslovima u kojima se obavlja oplodnja i razvoj mlađi, ženke razvijaju i po pola miliona jajašaca po kilogramu težine, tako da krupne ženke polože i po četiri miliona jajašaca.
Dubokoronci
Mlađani manići hranu traže u plićoj vodi, dok “macani” znaju da zalogaj potraže i na čitavih 200 metara dubine, naravno u jezerima koja su toliko duboka! Hranu uzimaju noću ili tokom oblačnih zimskih dana, a skrovitih mesta i duboke tame drže se tokom leta. Sitniji, mlađi primerci, hrane se vodenim insektima, rakušcima, školjkama i puževima, dok odrasli manići tamane sitnu ribu, ikru i mlađ drugih riba, ali će se polakomiti i na račiće i druge sitne životinjice koje obitavaju na dnu reke ili jezera. Manić dostiže najveću veličinu od oko 30 kg, ali samo na nekim vodama. To su primerci dužine oko 1,2 m i stari gotovo 20 godina. Primerci teški oko 1 kg dugački su oko 50 cm i stari od 7 do 10 godina i to je uobičajena veličina i starosna dob slatkovodnog bakalara kod nas, ali i takvi su retki.
