Kad crkveno zvono otkuca ponoć mlada iz manićke familije okreće glavu ka dnu reke, a gospodin manić napravi poluokret i nadje se iza svoje verenice

– Šta se smejete, i konj ima četiri noge pa se saplete – još onomad reče moj nastavnik u gimnaziji, koji se nakon par nedelja odsustva pojavio u školi sa gipsom na nozi. Eto, kad sam se latio pera da napišem ovaj tekst, upravo mi se te godine dogodilo isto. Neke mračne sile su me naterale da u mraku pošteno šutnem metalnu nogu od pisaćeg stola pa sam uspeo slomiti mali prst na desnoj nozi. I zato umesto da sam otišao na pecanje, jedino se mogu prisećati prošlih vremena. A tajanstvena riba po imenu manić, upravo sada, kad temperatura vode opadne ispod 7 °C kreće u akciju.

Dolaskom zimskih dana predmetni rodjak bakalara iz severnih mora koji se lepo odomaćio u našim rekama budi se iz svog »letnjeg sna« u kom je pošteno ogladneo. I ne samo to.

PODVODNI ARGENTINSKI TANGO

Za razliku od drugih ribljih vrsta krv ženke i mužjaka manića proključa baš u ledenom decembru. Krećući se u jatima, one halapljivo jedu, jer se u ovim, njima, prijatnim uslovima pripremaju za svadbeni ples, tojest za mrest. Mesto ovog svečanog čina su uglavnom peskovito-šljunkoviti potezi divljih panonskih reka, gde se oni svake godine iznova okupljaju čim temperatura vode dostigne od 2 do 5 stepeni celsijusa. Iako se kreću u jatima poznavaoci ove riblje vrste tvrde da im se ljubavni ples odvija u paru. Sam čin su posmatrali u akvarijskim uslovima, pa ću vam probati ispričati.

Kad crkveno zvono otkuca ponoć, (ili možda kad petao kukurikanjem najavi zoru) mlada iz manićke familije okreće glavu ka dnu reke i zauzme vertikalni položaj. Gospodinu maniću kom se ama baš tad zadesi da s njom koketira, ovaj gest, a i njen naduveni beli stomak deluje izuzetno izazovno. I on se ohrabri. Pa izabranici srca svoga džentlemenski pridje i to sa njene stomačne strane. Tada prislonivši glavu uz glavu zajedno u paru zaplivaju vrlo srećni. Ko da plešu neki podvodni argentinski tango. Jedno vreme zaneseno plivaju telo uz telo. A onda gospodin manić iznenada napravi nagli poluokret i nadje se iza svoje verenice. (Počinje da bude mnogo uzbudljivo). I uskoro izbacuju zajedno ikru i mlečac. Broj ikre kod jedne ženke može dostići i milion. Naravno da sretni budući tata više ništa ne prepušta slučaju. Sa nekoliko silnih udaraca repom zakovitla izbačenu ikru i mlečac, da bi oplodnja bila što potpunija. Ove poteze on ponavlja u razmacima od pet do dvadeset minuta sve dok se mrest potpuno ne obavi. (Bar to piše u Fabriciusovim istraživanjima iz 1954. godine)

40 CM DUGAČKA SREĆA

Oplodjena jajašca koja su promera oko 1 mm sadrže masnoću, te u početku lebde u vodenom medjuprostoru. Tok reke ih raznosi na velika prostranstva. O jajašcima se čak i priroda brine s obzirom da u hladnoj vodi samo mali broj biva prožderan od ljubitelja slične poslastice. Nakon nekih 24 sata ikre slegnu na dno reke gde od slučaja do slučaja u razmaku od 28 do 40 dana se izlegu larvice manića.

Manić može doživeti i 20 godina starosti. Na hladnom severu dostiže veličinu i od jednog metra i težinu od 20-30 kilograma. Kod nas maksimalno narastu do 50-60 santimetara i do 3-4 kilograma a najučestaliji su primerci od 10 do 40 cm, s tim da sa ulovom od četrdeset santimetara možemo biti presrećni.

Manić se razlikuje od svih drugih vrsta riba u našim rekama a meso mu je bez kostiju i vrlo ukusno. Njegova džigerica koja posle lupanja zna narasti posebno je cenjena. Po nekim zapisima čak je i lekovita. Tako, još u svetom pismu je zabeleženo da se slepi Tobijaš izlečio i progledao zahvaljujući džigerici manića. Po istorijskom zapisu grofa Podmanskija iz 1846. godine direktor bečkog muzeja Kolar probleme sa vidom je otklonio mažući oči sa tekućinom iz žuči i s mašću manića. Stari farmaceuti su ulje dobijeno od džigerice manića uspešno primenjivali u lečenju kokošijeg slepila.

GDE I KAKO?

Krenete li da pecate na manića imajte na umu da često prilikom lutanja manićima se prepreči neka brana ili šlajz koju ne mogu proći, te se tu duže zadržavaju. Tu ih prvo i treba tražiti. Moja omiljena mesta na Tisi je veliki kameniti liman kod Novog Bečeja i brana kod Tomaševca na Tamišu. Od opreme dovoljno je da se ponese 3 jednostavna teleskopska štapa još bolje feeder štapa, na koji je vezan najlon 0,22-0,25 mm. Ako se koristi predvez, 0,18-0,20 mm je sasvim dovoljan, a olovo od 50-60 g će zadržati na dnu i jačih strujanja reke udice za smudja veličine 1 ili 2 na koje smo postavili kao mamac žive ili parče kedera. Ne zaboravite da živi kederi koji se koprcaju malo nešto iznad dna (mogu biti i babuškice) su mnogo neodoljiviji mamci za maniće. Sve u svemu, ko se ne plaši zimskog ribolova i hladnih predvečerja a pored toga može i da hoda (za razliku od mene) neke krene. Samo najhrabrije pecaroše čeka ova čudna fela riba naših reka.

Ištvan Kazi