Da li je (ne)moralno loviti pastrmku prirodnim mamcem?
Mislim se, onomad, koju to ribu kod nas ljudi i oni koji to baš i nisu najviše vole. Vole štuku, šarana, soma, belu... A tek smuđa što vole, naročito na ovalu u „Ponoćnoj bonaci“! Ali dobro, koju to ribu svi najviše poštuju?
Setim se tako, u ove snežne dane, jedne na svaki način pomalo skrajnute vrste, što se potočnom pastrmkom zove, a nekad redovno plivaše (danas jedva da pliva) po bistrim i hladnim potocima i rekama diljem nam majčice među šljivama i na njivama.
Dok zeboh kraj mlakog radijatora, neko pokuca na moja vrata. Naježih se. Otvorih i pogledah u tamu. Ni traga ni glasa. Tek beli neadresirani koverat na rubu slabe svetlosti stana. Podigoh ga i uđoh unutra u trenutku kad je nestala struja. Ko li je to bio? Kakve su mu namere? Kakvo mi je ovo grizodušje u amanet ostavio? Pod slabom svetlošću sveće čitam britke jasne redove. Vidim, ništa u životu nije slučajno. Uplašen od nečistih sila, zovem popa mobilnim da mi odmah sveti vodicu i okadi stan. Uzalud, sve je zavejano, ne može da dođe. Ostaje mi samo jedno: struja kao spas dolazi tačno nakon trećeg čitanja. Brzo prekucavam ovu ribolovnu kvadraturu kruga i stavljam je na sajt „Trofeja“. Mislim se, tu ti je mesto. Zašto samo mene da boli glava? Tekst je dat u izvornom obliku, uz neznatne lektorske intervencije.
Pastrmka na prirodne mamce – kriminal ili sport?
Jedan sam od velikog broja onih kojima je potočna pastrmka najdraža i najlepša slatkovodna riba. Kako najčešće pecam na prelaznim vodama, na udici sam je slučajno, loveći klenove, potočne mrene i krkuše prirodnim mamcem, imao tek nekoliko puta, ali je svaki put to bilo nezaboravno iskustvo, po mnogo čemu drugačije od ulova svih drugih vrsta. Nijednom mi nije palo na pamet da zadržim ulovljenu ribu, na stranu najpažljivije postupanje sa njom do povratka u prirodnu sredinu.
Svestan da se, u najmanju ruku, mnogi neće složiti sa mnom, želim da iznesem mišljenje da pecanje potočne pastrmke na prirodne mamce, iako je kod nas zabranjeno, ne mora nužno da bude nesportski ribolov, a pod određenim uslovima, iako je još prerano ozbiljno razmišljati o tome, mogao bi biti i dozvoljen. Tačno je da je na našim vodama još uvek mnogo onih koji ovakvim (zabranjenim) vidom ribolova izuzetno loše utiču na riblji fond. Kod određenog broja ribolovaca nije u pitanju svesna loša namera, već veliko neznanje o ribama uopšte, koje ih ne oslobađa odgovornosti.
Ovde ne želim da kažem kako treba kršiti propis. Propis se mora poštovati, i to je ono što je neosporno, ali se o njemu može razmišljati, u skladu sa onim što se dešava u praksi, na terenu. Ribolov salmonida na prirodne mamce nije zabranjen u većini evropskih zemalja. Putem mnogobrojnih filmova sa diskova i specijalizovanih tv kanala, nama najpoznatiji primeri su Francuska i Italija, ali treba reći i to da i u Velikoj Britaniji, koja je dala ogroman doprinos razvoju mušičarenja, postoje vode gde se pastrmka i drugi salmonidi, a naročito lipljen, mogu pecati raznim prirodnim mamcima i velikim brojem različitih tehnika (dubinka, kotrljanje, plovak, slobodna struna i sl.). Na nekim od tih voda potrebna je samo njihova jedinstvena ribolovna dozvola, koja košta manje od 30 funti! Same tehnike sportskog ribolova prirodnim mamcima ne mogu biti nesportske, jer ništa manje ne povređuju ribu od pecanja veštačkim mamcima, već nesportski može biti samo odnos ribolovaca prema ribama i vodi. Tačno je da se pastrmka nešto lakše lovi prirodnim mamcima, ali i to ribolov prirodnim mamcima ove vrste sam po sebi ne čini nesportskim.
To je riba kojoj su za život potrebni specifični uslovi: čista brza hladna voda puna kiseonika, a takvih je sve manje. Čak i na većini mesta kod nas (a takvih je uopšte veoma malo) gde je voda još dovoljno čista i ima uslova za njen rast i razvitak, prirodne hrane ima u skromnim količinama. To su najčešće mali vodotoci, gde je i količina ribe sama po sebi mala. Ova vrsta se teško mresti, sa malim brojem jedinki koje stasaju do polne zrelosti. Postoji i nimalo bezazlen i često zaboravljen problem ribljih staza. Ipak, uprkos tome, pastrmka (uz druge salmonide) kako-tako opstaje u našim vodama.
Šta učiniti da je bude više? Bez potrebe da od toga pravim sistem, navešću nekoliko ideja koje smatram dobrim i prihvatljivim za većinu sportskih ribolovaca. Najpre, za pecanje salmonida svim tehnikama trebalo bi uvesti posebnu dozvolu (isključivo dnevnu), zbog same specifičnosti ovih riba i uslova u kojima žive. Ona bi bila nešto jeftinija za one koji ulov ne odnose kući, već samo pecaju. Salmonide bi se pecale određenim i prilično retkim danima (slično lovnoj sezoni), a svaki ulov bi morao da bude zabeležen u posebnu ribarsku beležnicu i prijavljen nadležnima, što bi donelo višestruku korist. Ribočuvari bi morali da obezbede potpuni monitoring takvih voda, daju obavezno uputstvo za postupak sa ulovom i dobro upoznaju ribolovce sa svim pravima i obavezama, a ribolovac bi bio dužan da prethodno najavi odlazak u ribolov. S obzirom na veličinu vodotoka, moralo bi se uzeti u obzir i to koliko ribolovaca može pecati na određenoj vodi u toku jednog dana. Pod hitno bi trebalo uvesti i pravilo pecanja udicama bez kontrakuke svuda gde žive pastrmske vrste. Na varalicama se može dozvoliti upotreba dve jednokrake udice, čime bi se uveliko smanjilo povređivanje riba, koje u velikom broju slučajeva dovodi do smrtnosti. Dalje, dozvoljeni ulov bi trebalo ograničiti na samo jednu ribu u meri na malim vodotocima (30 cm minimalno, bez obzira na veličinu vodotoka), a na većim vodama (širim od 10 m) najviše dve (umesto dosadašnjih tri).
Ono što je u ovoj priči najvažnije je to da će pastrmke i sve druge ribe u našim vodama sačuvati ne propisi, već samo stroga i dosledno sprovedena kaznena politika prema onima koji, kršeći propise, prečesto čine i prava varvarska dela. U tom smislu, postoji mnogo načina da nadležni, ako zaista postoji dobra volja, pomognu sve one koji vode ovu borbu na strani zakona. Na salmonidnim vodama su, pored pecanja prirodnim mamcem, prisutni i trovači, viljuškari, dinamitaši, košari i mnogi slični. Krivolovaca ima i među onima koji love na veštačke mamce, neretko se kunući u svoj sportski duh. Nemoguće je pohvatati sve njih, ma koliko dobro ribočuvarska služba bila brojna i organizovana, niti je moguće sprečiti nekog da uradi ono što je naumio. Međutim, ako bi se oni koji bi bili uhvaćeni u takvom prestupu kaznili visokim kaznama, koje će zaista delovati preventivno (kod nas je praksa, nažalost, uglavnom suprotna), ubeđen sam da bi se stanje vrlo brzo vidno popravilo, na korist svih nas. Jedna pastrmka ulovljena u suprotnosti sa propisima mora toliko da košta da onog ko je to učinio opasno zabole i glava i džep. Iako vodu pre svega čuva dobro sačuvani mrest, malo poribljavanja i obnavljanja matičnih jata u ovom slučaju takođe nije naodmet. Tamo gde ne seješ, nećeš ni požnjeti.
Naravno, između ribolova prirodnim mamcem ne može se staviti znak jednakosti sa trovanjem, noćnim bodenjem viljuškom, hvatanjem golim rukama ispod kamena i ubijanjem ribe strujom. Pecanje salmonida prirodnim mamcima moglo bi se, kao i u zapadnim zemljama, dozvoliti u skladu sa prirodom samih pastrmskih voda i tamo gde za to postoje određeni uslovi (pošto sve vode nisu iste). Jasnom signalizacijom pastrmski deo vodotoka bi bio podeljen na nekoliko delova. Izvorišni deo je zabranjen za svaki ribolov, nakon njega bi mogao slediti revir za “uhvati i pusti” mušičarski ribolov, potom deo za pecanje veštačkim mamcima uopšte, gde bi bilo dozvoljeno odnošenje ribe, a u delu gde reka postaje prelazna voda (gde se u većoj meri javljaju ciprinidne vrste riba) moglo bi se pecati i prirodnim mamcem. Deluje komplikovano, ali sam ubeđen da bi na terenu bilo veoma sprovodljivo. Ovo bi rasteretilo veliki deo vode, a dalo nekakva prava da ulove pastrmku i onima koji ne vole da pecaju veštačkim mamcima (treba imati na umu da ima i takvih, što mnogi zaboravljaju), a sportski su ribolovci. Oni koji bi želeli da upecaju pastrmku prirodnim mamcem, morali bi da plate posebnu doplatnu dozvolu, ali bi im se dala nekakva šansa. Pa ko voli, nek’ izvoli.
U međuvremenu, struje ponovo nestade pa pomislih da dopišem koji red pre nego što Glodovom mejlu prepustim ovo na milost i nemilost. Čitajući ove redove, kao čitalac sam se osetio izneverenim. Ni traga od pene brzaka, stavljanja gliste ili vodene larve na udicu, bežanja od ribočuvara u vidu borbe za svoje pravo, onog osećaja da je na struni ogromna pokvarena mutilica za nes kafu. Nigde velikih crvenih tufni na vitkom niklovanom telu ovog vodenog brilijanta. Tek zagreban vrh ledenog brega jednog propisa koji je podjednako diskutabilan onoliko koliko je ovo o čemu Nepoznati piše utopija.
Srpske salmonidne vode, i ne samo one, devastirane su do krajnjih granica. U mnogima od riba postoji tek u tragovima. Pastrmka je potpuno uništena u velikom broju malih vodotoka širine do 5 m. Razlozi za to su različiti: seča šuma i preveliko zagrevanje vode, zagađenje, prekomeran izlov svim mogućim i nemogućim sredstvima, od kojih su ovde pomenuta tek neka.
Prethodni redovi su me, ipak, naterali da se zapitam i noć provedem budan nad jednom činjenicom. Ona glasi da su nam vode iz godine u godinu na papiru sve zaštićenije, a opet sve praznije. Pecanje pastrmke upravo je odličan primer. Najpre je bilo zabranjeno samo pecanje prirodnim mamcem, a opet je riba trovana, mrežerena, hvatana viljuškama, rukama, koševima... Potom se neko (ispravno) setio da skine kontrakuku, a ribe je opet bilo manje. Zatim je zabranio pecanje u izvorišnom delu, gde bi, na primer, neko kome je iz mnogo razloga nemoguće ući u trag zarad neke veće kriminalne radnje izlio malo nafte ili neke druge opasne materije i uništio riblji fond na celom toku. Onda su napravljeni flyfishing reviri, koji ponegde još i nekako funkcionišu. Na najvećem broju njih ulov pastrmke postao je skup i moguć tek određenom krugu ljudi. Na nekim sve manjim delovima reke se moglo (ili još uvek može) loviti varalicom, ali je tendencija da se i takav vid ribolova izgna sa vode.
Uzmite, gospodo, bilo koji italijanski ribolovni časopis u ruke. Od trećine časopisa koja je posvećena pastrmskim ribama po jedna trećina otpada na lov veštačkom mušicom, pecanje varalicom i prirodnim mamcem. Obilje tehnika, zanimljivih revira, ideja. Većina tih voda je u privatnom vlasništvu, ali su dozvoljeni svi vidovi sportskog ribolova. I ribe ima, po sistemu: plati pa klati. To je jedini način da vratimo pastrmke u naše vode.
Ako je argument to da udica povređuje ribu, neka se onda i mušičarima dozvoli lov samo veštačkom mušicom bez udice. Umesto udice, neka mušice budu vezane samo na komadu debljeg najlona. Najvažnije je da ste prevarili ribu, je l’ tako?
Da li će i tako ribe biti više? Tačno je da su, od udičara, pastrmku najviše odnosili oni koji su je lovili prirodnim mamcem. Međutim, i među takvima je bilo onih koji su vraćali ribu (ili uzimali tek poneku), kao što je i među mušičarima i varaličarima bilo onih koji su u odnošenju ulovljene ribe preterivali na svaki način. Ako je u onom pisaniju išta tačno, to je da sportskoribolovna tehnika ne može biti nesportska, već samo odnos ribolovca prema propisu, vodi i ribama.
Salmonide jesu naše najvrednije ribe. Treba ih posebno zaštititi, kao i vode u kojima žive. Međutim, da li će i najbolji propis koji se ne sprovodi na terenu učiniti da ribe bude više, a uslovi pecanja bolji? Ne. Tvrdim da će organizovano čuvana voda, održavana i poribljavana kroz stalni monitoring, u zbiru dati mnogo bolje rezultate, čak i da se na nekim njenim delovima dozvoli i pecanje pastrmke prirodnim mamcem, što, naravno, ne može biti jeftino. Da li je sledeći korak koji će neko učiniti uvođenje zabrane lova smuđa ili štuke kederom zato što ih je neko, zarad većeg prihoda kafane na obali, desetkovao strujom ili plinom? Izborna je godina, mislite o tome.
Vladica Radojević
podvodni snimci: Olivier Portrat
Zabranjeno je kopiranje svih tekstova sa portala http://www.trofej.info/
Ovaj provokativan tekst i zanimljivo razmišljanje izazvaće polemiku - stoga reakcije možete pratiti i komentarisati na našem forumu, na OVOM mestu.
