Ima već sigurno desetak godina od mog poslednjeg ulova kečige za pamćenje. Desilo se to na Tisi, nedaleko od Žabaljskog mosta, s bačke strane, gde se tvrda obala od gline strmo spušta i do dvadeset metara u reku. Što bi pecaroši rekli: da se namamčene crvene gliste onesveste od vrtoglavog pada u ambis, dok stignu do dna. Pecao sam teleskop štapom, najlonom 0,25 i malom udicom, znajući da je to mesto pogodno za nadmudrivanje s kečigama. Nakon više promašaja nego uspešnih kontri, jedan dvostruki trzaj vrha štapa doneo mi je prelepu ribu. Tada je iz tiskih talasa izronila moja dotad najveća upecana kečiga. Težila je blizu dva kilograma i bila mi veoma draga. Po tvrdjnji većine pecaroških kolega kečiga ne spada u vrstu značajnijih sportskih riba. Ali, katkad, kad je ciljno pecate i uspete uloviti ovako lep primerak, verujte, statisfakcija je potpuna.
Metar – najveća dužina
Kečiga se za razliku od najuže rodbine – familije jesetri – potpuno prilagodila slatkoj vodi. Slana voda je više uopšte ne zanima. Živi svoj život u Dunavu, u donjim tokova Save, Tise… Po obliku tela, naročito po leđnom peraju, neko bi mogao steći utisak da liči na ajkulu. Medjutim, kečiga važi za veoma krotkog i umiljatog vodenog stvora. Boravi u dubokim vodama i hranu isključivo uzima sa dna reke, pre svega larve vodenog cveta i sve insekte koji se na tim mestima mogu naći. Usta su joj ravno usečena i nalaze se sa donje strane njuške. Leđa su, kao i peraja, tamnosiva. Oči su joj sitne. Njeno aerodinamično telo je prekriveno koštanim štitovima u pet redova, a glava joj je zašiljena u obliku rila.
Ima dugačak nos, što upotpunjuje sklad njenog izgleda, te s pravom zaslužuje titulu misice panonskih reka. Možemo joj prišiti samo jednu manu, što je medju srodnicima ubedljivi fenjeraš po veličini. U optimalnim uslovima, tokom 16 do 18 godina života, može narasti najviše metar, a najteži ulovljeni primerak zabeležen kod nas je oko 10 kilograma. A to je ni blizu od težine bliske joj tetke atlantske jesetre, koja dostiže i 200 kilograma, ili tek od ujne morune, koja naraste i do 9 metara dužine i bude teška tonu i po.
Nažalost, dok se kreću u jatima, nesavesni ljudi ih masovno desetkuju zbog ukusnog mesa. Pri tom ne prezaju od zabranjenog načina izlovljavanja i vade ih bez obzira na uzrast i veličinu. Pogotovo je to izraženo u mesecima kad kečige napuštaju rečne dubine, no love se i zimu, kada ta slatkovodna princeza miruje. A miruje tako što se učvršćuje u najvaćoj dubini, pobadajući nos u mulj da je voda ne bi nosila. Kad ribari potrefe takvo mesto, znaju sitnim alatima da pokupe i preko sto kilograma te ribe.
Ne kontrirajte na prvi udarac
Ko se ipak odluči da na sportski način peca treba da je traži na dubljim tokovima reke, koji nisu odveć udaljeni od obale, gde je dno glinasto, zatim na obroncima, u manje virovitim delovima i limanima, kao i u dubokim kazanima blizu mostova. Tanak najlon, malo olovo, osetljiv štap i mala udica s pogodnim mamcima, koje ona može naći u prirodi, mogu uroditi plodom. Pored larve vodenog cveta, ona hoće da zagrize tanku crvenu glistu i sitnije insekte. Mamac se stavlja na sitnu udicu, a najlon ne treba da bude deblji od 0,25 milimetara.
I onda se čeka na dvostruki udarac, jer kečiga je u pokretu, dok brkovima ispipava dno u potrazi za hranom. Pa, kad uoči mamac, odmah bi u trku da ga i zagrize, što joj maltene nikad ne uspeva iz prvog pokušaja. Zato budite strpljivi i sačekajte sledeći udarac. A kad se konačno nađe na udici, lako ćete je izvući na obalu.
Napomenimo da poznavaoci kečige govore da njena familija od pamtiveka plivucka u vodama naše planete. Kažu, najverovatnije još od doba kad su insekti učili da lete, a postojale su i kad je dinosaurusima još trebalo mnogo, mnogo godina da se pojave. S obzirom na njenu starost, možemo reći da se matorka još uvek dobro drži, ali da je to saznanje razlog više da one ispod mere čuvamo i da budemo ponosni kad je ulov pravi.
Ištvan Kazi
