Ne zna se tačno gde i kako ona radja jer njen ljubavni ples ljudsko oko još nije videlo

Pecao sam soma s proleća na kanalu kod Bezdana. Tek što se sklopio mrak srednji štap mi se zario u vodu. Kontrirao sam i osetio ribu na udici. Nisam bio sam, pecaroški drugar Lacika je pecao na samo par metara od mene.

– Koliki je som? – upitao me čuvši akciju na vodi.

– Nije som na udici – uzvratio sam mu dok mi se štap tresao, i smotao k´o posrnuli znak pitanja. – Suviše se živahno kreće, a i osećam da je riba vrlo mišićava.

Naravno da mu je riba na sva tri štapa zapetljala najlone dok je uspeo da privuče blizu obale. Kad se konačno našla u meredovu ugledali su u svetlu baterijske lampe neočekivanog gosta - jegulju od preko jednog kilograma.

- Liči na zmiju, a riba je. I ukusna je – komentarisao je ulov Lacika.

Ulovili smo zmijoliku ribu, evropsku jegulju. To se i vama može desiti ako peceta na turpaka, glistu, parče ribice... pod okriljem mraka.

Njen način života prekrivena velom tajni

Da bi ovu ribu, čiji je način života prekriven velom tajni, bolje upoznali možda bi za početak bilo dobro da u mislima prevalimo oko sedam hiljada kilometara. Do Sargaskog mora u Atlantsom okeanu, koje se prostire izmedju Bahama i Bermude nedaleko od središta američkog kontinenta. Čoveku bi kad bi mogao da hoda na vodi trebalo nekoliko godina da prepešači ovu udaljenost. A tamo, u gustoj masi algi sve vrvi od mladji jegulje. Kakvo je to mesto, možete zamisliti. Kad je Kristoforu Kolumbu onomad trebalo čak tri nedelje da se iskobelja sa svojim brodom iz gustiša isprepletenog vodenog bilja. Mnogi istraživači se slažu da je Sargasko more mesto gde se jegulje već vekovima pare. Tamo negde u dubini ispod algi.

Poznato nam je da jegulje naseljavaju Evropu duž Atlantskog okeana, i da ženke migriraju u gornje tokove reka koje se ulivaju u ta mora. U slatkim vodama se hrane, tu i odrastu, da bi pred samim zovom parenja sakupivši već dovoljno količine masnih rezervi prestale da jedu i krenule na daleki put. To se dešava pred kraj nekog leta ili početkom neke jeseni, a mart i april je vreme kad one stižu u Sargaško morena mesto parenja. U toku svog putovanja jegulje dnevno prelaze i do 20 km.

Njihova ljubavna igra je ostala misterija, jer do sada čovjek svojim očima taj čin još nije video. Samo se znada ženka nosi više ikre nego bilo koja slatkovodna riba i da se u ovim vodama medju zooplanktonom nalazi veliki broj mlađi. Da bi jajašca izašla iz njenog tela pretpostavlja se da je neophodan pritisak velikih dubina. Zato se ona spušta na dubinu od nekoliko stotina metara, gde se mresti, posle čega zbog potpune iscrpljenosti umire. Oplođena jaja se dižu prema površini i na tom putu se izlegu jeguljice. Kako poznavaoci jegulje tvrde, kad one stignu na površinu, strujanje tople vode ih nosi na istok i severoistok i za otprilike tri godine stignu do naših obala, gde još provedu izvesno vreme. Na tom pasivnom putovanju larve koje u početku liče na vrbin list se transformišu u staklasto prozirnu mlađ, koja vremenom dobija sve tamnije boje.

Mužjaci ostaju uglavnom blizu ušča reka, i to uzduž nekoliko prvih kilometara. Snažnije ženke kreću dalje, plivaju uzvodno rekama sve do prebivališta svojih roditelja. A kada konačno pronađu svoj kutak tu će od sumrakado svanuća godinama neumorno tragati za hranom. One nisu probirljive, jedu ribice žive i mrtve, račiće, školjke, gliste, crve, insekte... Jedini problem može im predstavljati veličina obroka jer mada imaju veliki stomak, mala su im usta. Boraviće u slatkim vodama sve dok polno ne sazre.Kad se nakon desetak, možda i nakon dvadesetak godina to desi, oči im se povećaju, stomak im postane srebrnkast i prestaju da jedu. I priča dobija epilog. Sazrele ženke silaze prema okeanu i na tom putu nema prepreke koje ne mogu savladati. Bilo da se radi o branama ili vodopadima. Po svoj prilici zaobilaze ih prolazeći kroz vlažno priobalje.

Da bi nastavile put do ušća odakle u pratnji mužjaka kreću dalje u svoj mistični rodni kraj u cilju razmnožavanja. Njeni poznavaoci kažu da se u blizini Evropskog kontinenta orijentišu magnetnim poljem, na otvorenom moru izranjaju noću na površinu da bi se ravnale po zvezdama, a u dubinama Sargaskog mora vodi ih čulo mirisa.

Riba iz tame Sargaskog mora

Danski istraživač Šmit tvrdi da uzrok predugačkog jeguljinog putovanja leži u postepenom razdvajanju evropskog i severno-američkog kontinenta koje nije omelo jegulje u instiktivnoj istrajnosti da zadrže svoje vekovno mesto za obavljanje mresta. Šmith je i preciznije locirao jeguljinu kolevku. Rekao je da se ona nalazi u dubinama Sargaskog mora nedaleko od Bermude, tačnije u Nares-koritu.

No u Sargaskom moru, uprkos dugogodišnjih i veoma skupih istraživanja nisu pronadjene ženke sa zrelim ikrama, niti oplodjena ikra. Jedina saznanja o tajanstvenom ljubavnom plesu stekla su se u veštačko stvorenim uslovima u akvarijumu. U tim zabeleškama stoji da ženka jegulje nosi oko 3 miliona sitne ikre po kilogramu težine. Ikra sadrži ulje što ukazuje na njenu lebdeću osobinu. Inače optimalna temperatura mresta je oko 20 °C što i odgovara temperaturi vode u Sargaso moru. U zimskom periodu na dubini od 100 do 200 metara.

Naravno da postoje i druge pretpostavke, ali i druge dileme. Naprimer još nije pronadjen pouzdani način da se ustanovi pol jegulja kod primeraka ispod 25 cm dužine. Ne zna se ni zašto neke jedinke napuštaju slatku vodu ranije a neke mnogo kasnije. Niko nema pravi odgovor zašto se baš u Sargaskom moru moraju jegulje razmnožavati. Izgleda da još ima mnogo prostora za sadašnje i za buduće istraživače oko proučavanja života ove nesvakidašnje ribe selice.

Sve u svemu, jedan tajanstveni svetski putnik, poznavalac golfske struje i mirisa algi iz Sargaskog mora te večeri je stigao i do kanala Franje Josipa. Jeste da je njena težina bila daleko ispod rekorda od 7,65 kilograma koja je registrovana u prošlom veku u Švedskoj, pa čak i ispod one 1,33 metara dugačke, 6,59 kg teške u Engleskoj, ali je zato ulovljena na severu Bačke i to na udicu jednog od mojih štapova.

Ištvan Kazi