Večiti su problemi sa imenima riba. Ime mu je grgeč, a zovemo ga bandar, bulješ ili nekako slično. To je kao kad nekog Peru zovemo Žika, ili obratno, a tip se odaziva. Grgeča je gotovo nemoguće pobrkati sa nekom drugom ribom. To ne uspeva ni onima koji ribe pamte samo po ubodu, jer za razliku od balavca (onog što ga zovu „grgeč“) ubod njegovih peraja u dlan, nespretnog nam kolege, nije bolan i brzo se zaboravlja. Retko je u jatima, guta sve što mrda, teško se čisti i malo je onih koji su ga se najeli. Raskošnih je boja, zdepast, žilav, sme li se reći da je lepotan? Prgave je naravi, od svih prisutnih riba prvi napada mamac, žestok je borac. Onaj ko ga ulovi večito žali što kod nas ne naraste veći. 

MREST I RAST

Grgeč planiranje porodice odrađuje po hladnom - smestio je mrest posle štukinog, a pre smuđevog. Preciznije: traži mesto za mrest kada temperatura vode dostigne 10-12 stepeni. Pošto se plićaci brže zagrevaju masovno napušta dublja, hladnija mesta i pronalazi osunčane vodene površine. U traženju odgovarajućeg mesta za mrest zanemaruje svaku opreznost, lako je uočljiv i sreća je njegova da je kod nas tako mali. Poodrasla ženka polaže 100 000 - 200 000 hiljada jaja koja ostaju vezana u nizu, mužjak ih oplođava, a nakon toga čuva. Jedina je naša riba kojoj autori pripisuju i sklonost ka čuvanju, ne samo ikre, već i mlađi koja dugo ostaje u jatu. U početku mali grgeči rastu brzo, krajem prvog leta dugi su 7-8 centimetara, ništa manji od svojih vršnjaka drugih vrsta, a nakon toga kao da zaboravljaju kako se raste. Narednih sezona svojoj dužini dodaju samo po koji centimetar godišnje - trogodišnji, polno već sazreli mužjaci dugački su svega 10-15 centimetara.

Ženke rastu mnogo brže i veće, polnu zrelost dostižu u četvrtoj ili petoj godini, ali bogatstvo boja mužjaka skoro nikada.

RODBINA I KOMŠILUK

Razlog za pogrešno tumačenje „loze“ grgeča leži u već pomenutoj gimnastici sa folkloristikom u ribljoj terminologiji. Po tom pitanju pravu je zbrku napravio prekookeanski dođoš kod nas iz milošte (ili amerofilstva) nazvan bas. Da haos bude potpun (bez nade u razrešenje) basu je pravo ime pastrmski grgeč; grgeča Rusi zovu okunj, basa Hrvati pastrvski okun, mi grgeča zovemo bandar, Mađari na nekim mestima pod tim imenom podrazumevaju smuđa kamenjara... Kada se tome doda kako bas sem driblinga sa imenom nema veze nisačim pastrmskim, da je bratskiji sa sunčicom (ono sitno i šareno što ga zovemo ovakvim ili onakvim karašem), nego sa „bandar-grgečom“, a da je ovaj skroz „na brate“ sa smuđem i smuđem kamenjarom, a sa amero-dođošem rodbinski ne divani... sve postaje mnogo jasnije(?!)

Zanimljiva je pojava da je autohtona riba kao što je grgeč ostala samo sporadično lovljena i bez ikakve jepopularnosti. Istovremeno, njegov ako ne rođak, a ono takmac, „velikousti“ amerikanac, dogurao da se po njemu i na temu njega organizuju (s)kupovi - takmičenja na kojima se ponekad ulovi krupniji bandar od pobedničkog basa.

NEPECAN A ULOVLJEN

Poznato nam je da ogroman broj naših ribolovaca „čeka“ šarana, „vara“ ili „muva“ smuđa, „ide“ na štuku, „bućka“, „lupa“ belu... a nikada nećemo čuti da neko namenski peca bandara. Imamo šarandžije, somaroše, smuđaroše, babuškare, štukaroše, neke „petljaše“, bućkaroše i mućkaroše, basiste i kontrabasiste, a da li je nekad neko čuo da se spominje neki „bandardžija“.

Ne, njih kod nas nema.

Nema bandardžija jer nema bandara. Nema bandara vrednih napora naših ribolovaca. Poznajemo ribolovce koji su nanizali deset štuka k’o noga, po čamca smuđeva, dve barke šarana, deverika da je cela ulica tri dana samo njih jela - sve to, naravno, bez ikakvog preterivanja - a da li ste nekad čuli za nekog, možda, ređe, videli, ili, najređe, da ste sami napunili čuvarku bandarima.

Bandar je riba koja se ne peca, ali se ulovi. Ima ga puno, a nema ga dosta. Ima ih lepih, nažalost, nedovoljno velikih. Za našeg ribolovca pola kile nije izazov.

Upeca se grgeč na glistu, na crva, na parče, na ribicu, na varalicu... Upeca se on na skoro sve. Zabacimo li udicu namamčenu za grgeča prihvatljivim zalogajem, prvi će udariti. I to žestoko, bez mnogo razmišljanja. Pogledamo li kakvim vodama raspolažemo i uporedimo li to sa grgečevim prohtevima, videćemo da i takve uslove ispunjavamo. A ipak ga ulovimo malo.

Razlog je jednostavan. Malo je naših voda koje preko cele godine, ili više godina zaredom, ispunjavaju uslove za rast ove, na severu kontinenta, itekako popularne ribe. Kod nas se samo veoma retko u kontinuitetu, godinama, poklope uslovi za nesmetan razvoj veće populacije ove grabljivice. A kada se, osim od Boga datih uslova, potrefi da i čovek dozvoli nekoj bandarskoj populaciji višegodišnji nesmetani razvoj, paralelno s njom na toj teritoriji uznapreduje i neka druga vrsta, po našim merilima, vrednija lova. Ali ne i ukusnija.

Treba li spominjati našu ustaljenu praksu da ništa nije toliko dobro da se ne može pokvariti? Jer nama i na temu „pokvari“ sve uspeva.

(Ako neko sumnja neka pogleda seriju slika u „Trofeju“ br. 3, strana 8 i 9. Zbog onih koji su izostali sa nekoliko „časova“ naših novina: naslov - „Svinjarija“, mesto - akimulacija Svetićevo, tema - katastrofalno uginuće. Na slikama uginulih bandara ima koliko đavo ište.)

DVA PUTA NA UDICU

Grgeč je zanimljiva pojava, ne samo kao riba koja se peca, nego i kao riba na koju se peca. Veoma je zahvalan mamac „protiv“ štuke a i sebe samog. Štukaroši su već davno zapazili da je kao mamac delotvoran. Dobro podnosi kačenje na udicu, dugo ostaje živ i živahan, otporan je prema nedostatku kiseonika, lako se lageruje, štuki njegove bodlje ne smetaju i rado udara na njega. Ipak, ima jednu manu: teško ga je nabaviti u dovoljnim količinama za podužu sezonu lova štuke.

Proizvođače varalica to neobično raduje - nijedna iole valjana firma za proizvodnju voblera nije propustila da deo svog asortimana oboji da bude nalik grgeču, dodelivši mu njegove šare.

I najveći grgeči u svetu love se na voblere boje grgeča. Lako je njima, kad imaju velike grgeče. I vole da ih love.

Varaličarenje je poslednjih decenija bacilo u zapećak mnoge metode lova grabljivica prirodnim mamcem. Dva su razloga za to. Prvi je isključivo biznis - ne možeš prodati vobler onom ko peca na živu ribicu. Drugi je praktični: vobler ti uvek stoji na raspolaganju, dok je nabavka živog mamca znatno komplikovanija.

Pecaroši ribom siromašnih a, za razliku od nas, novcem bogatih zemalja, često se zadovoljavaju lovom „sitneži“ u vidu grgeča od kile ili dve. U hladnim mesecima, kada velika jezera oblače tvrde zimske kapute, pristupaju lovu grgeča kroz odušku. Metoda je krajnje jednostavna, a mamac je parče, sitna živa ribica ili nešto mesnato. Fazon je u prihranjivanju grgeča, anajbolje se pokazala mlevena ili seckana riba ili isto tako pripremljeno meso. Kao provereno sredstvo spominje se goveđa ili svinjska krv koja se zagreje i raseje po otvoru u ledu.

Deluje jednostavno, a kada ćemo proveriti delotvornost toga ako to ne uradimo sada? Ulov nije zagarantovan. Bude li ga, preostaje „samo“ ćišenje.

Možda je jedan od razloga nepopularnosti gergeča u činjenici da se teško čisti. Uvek će se naći neko ko će nam objasniti ili „odati“ tajnu „lakog udaljavanja krljušti“ grgeča. Lako i jednostavno očistiti grgeča je kao siguran sistem za dobitak na lotou - ne postoji. Može samo teško, ili još teže.

Ko se pomuči... njemu prijatno!

Buzaš Mihalj