Priroda je šaranu podarila više oblika, a čovek ga je dodatno obezobličio. Zbog ekonomsko-sporstke popularnosti toliko je naseljavan da je postao svetski “dođoš broj 1”. Kad se mresti čin traje i po četiri sata! (Da li vam je neko već rekao umilnim glasom: “šarane jedan”?) Kad je kilogramima opterećen, seksualno je rasterećen. Nedeljiva riblja vrsta rasparčavana je ko nekadašnja Jugoslavija...

Kad se u perifernim ribolovačkim krugovima povede priča o vrstama šarana nabrajanju nema kraja. Opisivanje “vrsta šarana” neodoljivo podseća na davnovremena kongresna izlaganja kad su svi govorili isto, ali su se nadmetali ko će detaljnije i dosadnije. Za razliku od ribolovačkih istinozboraca kojima se priviđaju “vrste”, stručnjaci govore samo o oblicima! I jedni i drugi slažu se da je šaran samo jedan i nedeljiv, ali zato su tu detalji, oko kojih čovek može lepo da se posvađa. Bilo akademski, bilo prostonarodno. Izgleda kao da su problemi u vezi sa šaranom počeli pre nego što je dotični uopšte nastao.

KOPAČI ISTINE

Neki naučnici tvrde da je šaran nastao još u tercijeru i bio je rasprostranjem u svim vodama Evro-Azije, ali se za vreme ledenog doba jedinstven životni prostor izdelio na istočni i zapadni deo. Po drugoj teoriji, šaran potiče iz Srednje Azije odakle je prirodnim putem migrirao do Kine - na istoku, i do hidrosistema Dunava - na zapadu. Ista teorija, oslanjajući se na nedostatak fosilnih nalaza, isključuje prisustvo šarana u Evropi pre ledenog doba. Takođe navodi da se šaran “kasno pojavio”, jer – za razliku od drugih vrsta – u vreme pleistocena nije migrirao u zemlje Skandinavije i na Britansko ostrvlje, niti se – kao na primer štuka – preko Beringovog moreuza preselio u Severnu Ameriku. Na osnovu tih činjenica nameće se zaključak da je na Daleki Istok stigao mnogo kasnije.

Predak današnjeg šarana nastao je krajem pleistocena na prostoru Kaspijskog mora, otud je migrirao u slivno područje jezera Aral na istoku, i Crnog mora na zapadu. U hidrosistemu Dunava pojavio se pre samo 8-10 hiljada godina.

Diskusija se nije ograničila na vreme nastanka i poreklo šarana, nego se uveliko bavila i oblicima; po različitim osnovama šaran je različito rasparčavan. Na osnovu biometrijskih ispitivanja poznata je podela na evropskog šarana “divljaka”, kojeg sačinjava populacija hidrosistema Dunava (Cyprinus carpio carpio); istočnoazijskog (C. c. haematopterus); i šarana iz jezera Aral i ostalih voda centralne Azije, koji predstavljaju prelazni oblik dveju formi.

Poznata je i podela na četiri varijeteta, a to su tipicus, gibbosus, oblongus i hungaricus. Ali, ima još...                             

Kirpičnjikov je na osnovu broja granatih žbica u leđnom peraju, broju branhiospina (“češljevi” na unutrašnjoj strani škržnih lukova) i broju krljušti na bočnoj liniji uveo petostruku podelu. To su evropsko-transkavkaski, srednjeazijski, dalekoistočni, severno­vijetnamski i indonezijski.

PRIČA SA KINESKE STRANE

Za nas je bitan samo evropskotrans­kavkaski (C. c. carpio), jer od njega je nastao naš šaran. I ne samo naš! Tim oblikom poribljene su i vode Afrike, Severne i Južne Amerike, Australije i Okeanije. I, suprotno verovanjima i naglabanjima o kineskom poreklu, od njega su nastali svi poznati ribnjački varijeteti. I sve je to, naravno, krenulo od nas!

Postojala je priča o kineskom poreklu ribnjačkog šarana, gde je bio uzgajan pre dve hiljade godina. Do nas je, pripovedalo se, stigao preko Kipra, otud mu u imenu Cyprinus. “Priča sa kineske strane” pala je u vodu ne tako davno. Sa velikom sigurnošću je utvrđeno da je kroćenje šarana započelo tu negde oko nas, isto kada i u Kini.

Rimljani su prvi put sreli šarana kada su njihove legije stigle u Panoniju i došle do Dunava. Bogatstvo ukusa mesa šarana, lakoća izlova usled izobilja ribe, kao i njena otpornost koja je omogućila transport čak i pri onovremenim uslovima saobraćaja, trasirala joj je put kao svojevrsnoj poslastici do Večnog grada. Rimski patriciji – po vokaciji žderonje – polakomili su se na nove zalogaje i, kako bi im uvek bio uz lonac, držali su šarane u bazenima. U početku to je bilo samo lagerovanje, čuvanje i prihranjivanje ribe, ali ne i uzgoj. Ipak, to su koreni pripitomljavanja divljaka.

Taj proces je nekoliko vekova kasnije dobio veliko ubrzanje, kad je hrišćanstvo nagazilo gas. Vera je zapovedala ukupno više od sto posnih dana tokom godine. Kako je dobar deo tih dana spadao u period godine kad zbog vremenskih uslova izlov ribe nije bio moguć, pokazala se potreba za ribom koja je pri ruci u svakoj prilici.

MONASI U SLUŽBI RAZMNOŽAVANJA

U blizini srednjovekovnih manastira oformljena su jezera po uzoru na piscine. Ispočetka gomilali su mnoge riblje vrste, međutim vremenom se pokazalo da usled velike prilagodljivosti jedino šaran opstaje u njima. Kako se hrišćanstvo širilo, tako je i šaran krenuo za njim. Velika ekspanzija šarana dogodila se u V i VI veku, a stotinjak godina kasnije uzgajao se u, tada već, znatno većim ribnjacima. To više nije bilo gomilanje i čuvanje ribe nego uzgoj. Postoje indicije da su monasi još u XIII veku ovladali razmnožavanjem šarana, ali o tome ne postoje zapisi. Tehnika, tehnologija i sve ostalo bila je najstrožije čuvana tajna monaha, isto kao i proizvodnja sireva, penušavog vina...

U periodu od XIV do XVI veka u manastirskim ribnjacima razmnožavanje šarana usavršeno je do te mere da se moglo pristupiti svesnom odabiranju. Kao posledica dugotrajnog uzgoja i selekcije pojavile su se na jedinkama fiksne mutacije u vidu manjkavosti krljušti. Od tih primeraka nastali su polugolišavi, golišavi, ćelavi, i svi ostali šarani “na razdeljak”.

Nedugo zatim, tajna se izmigoljila monasima, pojavili su se prvi zapisi a potom i opisi tehnike ribnjačkog uzgoja. Još u srednjem veku veliki broj ribnjaka nastao je u Češkoj i Poljskoj. Ribnjaci su u odnosu na današnje bili znatno dublji, riba je izlovljavana jedanput na više godina, a uzgoj jedne generacije trajao je 4-5 godina. Značajnu reformu u procesu pripitomljavanja šarana – izgradnja plitkih i zatravnjenih mrestilišta, zaštita mlađi – uveo je Tamaš Dubič krajem XIX veka. Bila je to realizacija ideje Ota Hermana (prvog Mađara inostranog člana Srpske akademije nauka).

Posle čuvanja odraslih jedinki, zatim uzgoja, pa uvođenja mrestilišta i brigom o mlađi, logičan nastavak procesa bilo je pozabaviti se rasplodnim materijalom pre no što matice “nešto urade”. Uvedeno je hipofiziranje matica, kako bi se tempirao mrest, a naredni korak bio je ukidanje lepljivosti ikre, da se ne bi lepila jedna na drugu. U početku korišćen je ekstrakt goveđih testisa, i uprkos efikasnosti postojao je problem - potražnja za šaranskom mlađi bila je velika, ali ponuda “belih bubrega” mala. Pronalazak efikasnog sredstva, jednostavnog i jeftinog – smeša rastvora kuhinjske soli i uree – delo je Eleka Vojnaroviča i njegove ekipe.

Ko rezultat dvomilenijumskog intenzivnog mešanja u unutrašnje poslove šarana nastao je stvor koji “kada ima s čim, nema s kim”; “kada ima s kim, nema gde”; “kada ima gde, nema kada”; i “kada ima sve, ne zna kako”. Ribnjački šaran postao je pregojeni, denaturisani, truntavi gotovan zanema­rljivih seksualnih ambicija.

Nije ni čudo, stvoriše ga monasi.

PITOMI OTERALI DIVLJE

Isto kao što je rasparcelisan šaran divljak, tako i ribnjačkih varijeteta ima više. Osnovu čine četiri nasledne linije, i precizno je opisano koliko, kakvih, krljušti treba da imaju da bi potpadele pod cajlere, špiglere, lederere...

Ali, detaljno opisivanje osnovnih naslednih linija imalo bi smisla samo kada bi one i danas postojale. Izvorne forme su nestajale usled ukrštavanja, a neke su izumirale zbog preosetljivosti na pojedine bolesti. Nastajale su nebrojene kombinacije četiri osnovne sorte, a nastali produkti dobijali su imena od bezličnih brojeva i slova, ko da su ih očitali sa registarske tablice automobila iz nesvrstane zemlje, koju je teško pronaći na geografskoj karti. Zagubljen rodoslov pripitomljenog brzorastućeg debeljka, verujemo, nikom od šarandžija nije izmamio suze.

Paralelno sa aktivnostima na usavršavanju ribnjačkog uzgoja trajao je i proces “otimanja kolevke” šaranima - divljacima. E, ondak je nekima sinulo da na prostorima nekadašnje Panonije van korita reka ima previše vode, koja prekriva korisnu zemlju. Pristupilo se odvodnjavanju, izgrađeno je na stotine crpnih stanica, podizani su nasipi, prokopavani su kanali..., a naš divljak je ostao bez mrestilišta! Tamo gde su ga svojevremeno lako sakupljali rimski legionari, i tovili njime patricije, sada je teško udicom doći do njega. Jagma za količinama šarana i obradivim površinama dovela je da umesto divljaka i “oklagijaša” imamo surogat, a umesto mrestilišta grčevitu odbranu od poplava.

LALA U DOMU LORDOVA

Šaran je izrazito lalinska riba, zdravo vole mir, tišinu, veliku količinu zalogaja – kada se ugoji, sumnja na ‘ranu – i važno mu je da se ne jedi.

Nekadašnja Panonija, danas bi se reklo Karpatska kotlina, sa sporovoznim vodama, oko kojih i vreme korača odmereno, odakle su nervoza i žurba prognane u Honduras, iznedrila je i svojevrstan način pecanja zlatnožutog, “laloški nabildovanog” lepotana. (Grudi laloške = brežuljak oko pupka, pa i šire...) Metoda je tropotezna kao i nega engleskog travnjaka.

Englez pripremi zemlju, poseje i - zaliva petsto godina!

Lala namamči, zabaci, pa čeka. I tako godinama...

Međutim, isto kao što smo mu selekcijom – s naglaskom na trbušastost – pokvarili meristiku, kao što smo mu ispomerali a zatim oteli stanište i kolevku, tako smo mu i jelovnik, baziran na šaranskoj makrobiotici, premestili u “fast food” dimenzije.

Šaran je jedna od retkih riba koja se lovi na ono što on inače ne jede. U tradicionalnom šaranisanju na udicama je carovao kukuruz, razne kuhinjske kreacije bazirane na mlevenim žitaricama, i poneka glista. Bilo je tako bez obzira na činjenicu da šaran nije okopavao kuruze, u kuhinju nije zalazio, a s ašovom ga nismo viđali. Isto kao što na udicama-šarankama nismo videli zalogaje kao što su Rotatoria, Copepoda, Cladocera, Chironomidae, Oligochaeta...

Stručnjaci koji su pomno zavirivali lepom zlatnom u “želudac” (šaran nema želudac, nego samo izdeljen crevni trakt!) ustanovili su da se u njemu nalaze uglavnom nabrojani organizmi. U pojedinim periodima godine njima se pridružuje i školjka Dreissena polymorpha (ona sitna i gusto raširena po kamenju i panjevima, koja nam otima varalice), vodeni puževi, niži rakovi, organski otpad... Semenje, kako vodenog tako i priobalnog bilja, jede retko i u malim količinama. “Grabljivu sklonost” ispoljava samo pod stare dane, i isključivo kada je ponuda ostale hrane oskudna. Ali je zato izrazito pomodarski tip, vrlo lako i brzo se prilagođava na nove ukuse i oblike zalogaja.

Tokom posmatranja u ribnjacima ustanovljeno je da se populacija šarana različito ponaša. Dok deo riba prvo uzima prirodnu hranu a zatim krka veštačku, drugi deo se (za svaki slučaj!) prvo napuni veštačkom a zatim kreće u potragu za prirodnom. (Isto kao kad je doktor prepisao Lali dijetalnu ishranu, a ovaj nije znao da li se to jede pre ili posle ručka.)

KUGLA KOJA PARE ZNAČI

Tradicionalni šarandžija dolazio je u prodavnicu jednom godišnje po sitnu opremu. Kupio je desetak udica, kotur il’ dva najlona... i ništa više. Jer onomad je nasledio tri Germine od teče, jednu dobio za rođendan od Sose, a sa dve ga častio prvi komšija... da ode na pecanje, i ne bude kod kuće- kada on dođe. Kukuruza za mamac uvek bilo, kao i friška leba za noklu. Tradicionalni šarandžija bio je noćna mora proizvođača opreme, direktni krivac za loše poslovne rezultate trgovaca na veliko i malo, jer nije kupovao ni malo. Oterao je u propast više firmi negoli velika ekonomska kriza.

Preokret, revolucija, (iliti: “veliki prasak”) na polju proizvodnje i prometa opreme za šarandžije počeo je “pronalaskom” nutricionističke perverzije pod umetničkim imenom “boila”. “Boilie-edicija” koja govori o sastavu, pripremanju, lagerovanju, upotrebi... (kako za prihranu, tako i za mamčenje), rezultatima ulova šarana pomoću “kuglice”, danas je mnogo obimnija od Novog zaveta. Priči o šaranskom “Microsoft”-u treba dodati samo jednu – verujemo suštinsku – rečenicu: Poenta je u goloj udici pored trajne kuglice, sve ostalo je hemija, tehnika i iskustvo. I, pomalo moda – za poviše para!

Šaranisanje u stilu “nekad bilo” i “in varijante” imaju samo jednu dodirnu tačku: šarana. Na mestima gde funkcioniše klasična metoda nova nema prođu, kao što i tradicionalisti ostaju bez ulova na novokomponovanim šaranskim vodama.

Ipak, najveća razlika između tradicionalnog i boilaškog šaranisanja je u činjenici da arhaičari napeto, ne trepćući, zure u Germine da bi udarili munjevitu kontru kada je šaran “zakuca”, dok modernisti na pisak signalizatora počinju da se, natenane, obuvaju u šatoru. Kada bacim na vagu uživanciju prvih i ulove drugih, moram reći: svi su oni u pravu!

Mišika Buzaš