Kako nam vrsni riolovci prepričavaju, bucov, bezubi gutač iz familije šaranskih riba, najviše voli da provede veći deo dana u mirnim delovima vode. A da bi se hranio, posećuje prirodne ili veštačke prelive, boravi oko sprudova mostova ili ušća, i to rano izjutra ili pak uveče. Bucov ne praktikuje da koristi zaklon, već aktivno ganja ribice, zalazeći u virove, pa čak i u plićake kraj obale. Njegovo izbacivanja iz vode jasan je znak da je uleteo u jato gde udarom repa i bukom zna da omami plen. Inače praćakanjem tik na nekoliko centimetara od obale bucov zna da iziritira čak i nezainteresovanog slučajnog prolaznika, a kamoli nekog deliju sa štapom u ruci čijim venama teče pecaroška krv.
Neki ribolovci izbegavaju lov bucova, jer je njegovo meso prepuno kostiju, dok ga drugi rado love jer je veliki borac, a koji u našim vodama ume da naraste i do blizu deset kilograma. Bucova ima u svim većim kanalskim sistemima, rekama, pa i jezerima. Manji primerci znaju u jatima da jurišaju na plen, a oni stasitiji više vole da krstare pojedinačno, prateći jata sitnijih riba do same obale.
Ko se odluči da krene na bucova može da bira koju god ribolovačku metodu želi po svojim sklonostima. Ako ove redove upravo čita varaličar početnik, verovatno su mu već zasvetlucale oči, pri samoj pomisli na reč grabljivica.
Lov varalicom može biti uspešan sve do kasne jeseni. S tim da tokom toplijeg vreamena varalica se povlači blizu površine vode, a kad je hladniji period pušta se dublje. Bucov rado bojne varalice, sve tipove, leptire, kašike, voblere… ili i veštačku mušicu!
No, pored uspešnih varaličarskih i mušičarskih tehnike, evo jedne dogodovštine oko mog ulovljenog pozamašnog bucova, koji je bez neke prethodne opomene napao moju dubinku.
Kapitalac na mojoj udici
Pecao sam u ranu zoru krupne deverike u Dunavu na ušću kanala kod Harčaš čarde kod Apatina. Pogodio sam i vreme i riblju stazu, tako da je pecanje bilo vrlo dinamično. No, preko puta ušća kanala u Dunav, na svega pet-šest metara desno od mog pecaroškog mesta, toliko su bućkali i praćakali se nemali bucovi da mi nisu davali mira. I naravno nisam izdržao.
S obzirom na to da nisam poneo varalice, vezeo sam na kraj najlona 0,30 direktno jednu udicu i to na jedan „cormoran“ štap. Olovo sam učvrstio na tanji najlon koji sam zatim vezao na osnovni najlon. Dužinu sam odredio da keder namamčen na udicu lebdi u vodenom stubu iznad dna reke i da ne može da legne na dno. Kedericom iz kanala upecao sam beovicu i zabacio moju sklopanu dubinsku bucov artiljeriju u Dunav, u plićak koji nije bio dublji od pedesetak santimetara. Baš na mesto divljanja bucova….
Čim je olovo bućnulo, nastao je tajac, voda je utihnula, ali samo nakratko, da bi se kasnije egzibicije bucova nastavile istim žarom. Vreme je prolazilo, i kao da su me bucovi zbog moje zabačene skalamerije ismejavali. Koketirali su dalje samnom, a vrh mog bucovskog štapa je ostao hladan ko špricer, ni milimetar se nije zadrmao. Zbog toga sam štap i sklonio malo udesno od mene, da mi bude tik ne ivici vidokruga, i da me ne ometa u praćenju štapova na deveriku, koji su za razliku od bucolovca bile vragolaste.
I odjednom štap zabačen na kedera strahovito se savio. Pa se ispravio. Zatim iskočio iz cvaka, a ja u maniru dobrog golmana, poput Lava Jašina, golmana sovjetske reprezentacije, bacio sam se na njega na bih li ga spasio da ga Dunav ne proguta. Držeći tako štap, uspeo sam da sačekam naredni napad. I kad se najlon iznova zategao kontrirao sam. Ono što je dalje sledilo bio je prelep doživljaj. Izdržati strahovite begove i sa teleskop štapom zamarati snažnu i borbenu ribu, koja je na kraju završila u čuvarci. Težila je 3,60 kilograma.
I na kraju još nešto. Kolege dubinkaši, rešite li da zabacite na ovu bučnu grabljivicu na živu ribicu i bude li umesto bucova naleteo smudj, obećajte da se nećete uvrediti.
Ištvan Kazi
