Srbija je „mala Finska“ kada se pominju proizvođači varalica. Od metalnih leptira i kašika, preko plastičnih i drvenih voblera, pa do tzv. silikonskih varalica, tj. varalica od mekane plastike. I iskreno, bez patriotskog zanosa, može se reći da su mnogi proizvodi, po kvalitetu izrade i lovnosti, ravnopravni sa inostranim, a neki čak i bolji. Postoje sada već i brendovi, ali i mali, za većinu ribolovaca anonimni, široj pecaroškoj populaciji nepoznati proizvođači. Nepoznati samo iz jednog razloga – skoro ništa nisu učinili na polju marketinga, a još manje na ambalaži – na samom izgledu pakovanja svoje varalice. Jer, ma koliko bila ubojita, njena lovnost nije dovoljna da bi se postigla viša cena, ne može se skuplje prodavati jer ili nije uopšte, ili je joše, upakovana. Ako se značajna sredstva ne ulože u marketing i ambalažu od većeg biznisa nema ni govora.
Naravno, ima dosta ribolovaca koji ih ne prave zbog novaca nego zbog ličnog zadovoljstva. Njihovim varalicama pecaju oni sami i poneki njihovi drugari. Često i ja, tačnije ponekad. E ti ribolovci, kojima proizvodnja i prodaja nije primarni cilj nego tek sporedna delatnost, zabava i hobi, ponekad naprave pravo malo čudo, ribolovno remek delo, koje razbija ribu. Ali je meni uvek žao što nisu bili ambiciozniji, jer lično znam nekoliko ribolovaca koji su pravili varalice samo za svoju dušu ali su postepeno postajali sve poznatiji i cenjeniji, tako da danas solidno žive samo od proizvodnje i prodaje svojih varalica – i na našem i na svetskom tržištu. Naravno, oni su svi odreda poradili na dizajnu, marketingu i pakovanju.
Kada sam nabavio prve Rapale uvek mi je bilo žao da ih povadim iz njihovih originalnih kutija i poređam u svoj „Plano“ kofer, jer je svaka kutijica bila posebna, svaka serija drugačije obojena, u svakoj kutiji odštampano uputstvo. Ali kada ni to više nije bilo dovoljno, u kutiju su ubačene sjajne folije – mala ogledala. Naravno da niko od nas nije kupio Rapalu zbog ogledalca, ali iako nije bilo "životno" neophodno, očigledno da je bilo marketinški potrebno, jer Rapala nije firma koja baca novac - proizvodi na milione, pa i na „ogledalu“ mogu biti značajne uštede.
Stoga, drugari, razmislite o tome. Jer džabe imate najbolji futoški kupus, ako ga ne možete prodati po višoj ceni. A bez problema lošiji kupus skuplje prodaju neki koji čak i nisu iz Futoga, ali su glavice lepo upokavali i na kesi krupno odštampali: „Futoški“!
Uostalom, ne kaže se dšabe da lice prodaje pice. Ne, ne mislim na picerije, jer kaprićozu prodaje dovoljno šampinjona i šunke na lepo ispečenom testu. Naravno, i razumna cena a nerazumna veličina. Međutim, u restoranima hranu prodaje i dekoracija porcije. Svakako da sama ambalaža nije dovoljna, ali je veoma bitna. Naravno, i razumna cena a nerazumna količina mesa. Znaju to menadžeri prodaje pa kompanije znatna sredstva ulažu u marketing, dizajn i izgled pakovanja svojih proizvoda. U mega produkciji svega i svačega vaš artikal mora da privuče pažnju. Hipermarketi su najbolji primer, prošetajte između gondola pa pogledajte kakav je rat u načinu pakovanja i izgledu ambalaže.
Ni u ribolovu nije ništa drugačije – sam kvalitet proizvoda nije dovoljan, stoga se čak i štapovi stavljaju u specijalne tube, sa laserski ugraviranim slovima na poklopcu. A neke mašinice i sa neoprenskom torbicim. Ali tek varalice!
Zapamtite: ambalaža nije šarena laža – izuzev kada je artikal loš. Takve varalice ni da reklamira lićno Ceca ne bi imale prođu na tržištu. Uostalom pogledajte Merlin Monro i Rapalu! Eto šta može marketing! Naravno, ni najskuplja reklama ni najlepša ambalaža ne mogu (ras)prodati loš proizvod (tada je ambalaža zaista šarena laža). Ali dobar mogu i te kako, i to vrlo lako. Uostalom, lično poznajem jednog proizvođača koji je dugo tavorio, iako je dobre varke pravio. Međutim, tek kad je znatno uložio u ambalažu a još više u reklamu stvorio je brend. Danas je i “gosn Gugl” čuo za njega – ali i Google vidi samo ono što je neko napisao. Aa još ukoliko se neko stručan i ozbiljan ispod potpisao…
Dragan Jovanov Glod
