Проф. Др Ристић: Kолико нам је стало до нас самих и зашто је то тако важно?
Ово о чему бих прозборио има своја два краја или крајности. Могу да пођем са једног краја. Тај, први показује да смо као друштво успели да смислимо и будемо довољно доследни да једну по свим тачкама лошу причу доведемо скоро до комплетне реализације. Са недовољно или без озбиљне дискусије и нормалног гарда целе јавности на очигледну мутну радњу углавном смо ћутали, добра већина. Има ко се тим ваљда и стручно и законски бави. Ја ћу објаснити свој утисак онолико колико као љубитељ природе и родољуб могу да допрем.
Пре две године, силом ових минихидронеприлика, ја сам се реактивирао као дописник цењеног Трофеја. Тада сам слао слике и коментарисао зло доба за драге ми реке. Ломили су ми моје “багрење”. Одавно је под Копаоником све мање људи, посебно младих чобаница, те је није било и нисам је ни љубио што говораше песник, само ми је моја вољена река нестајала пред очима. Уопште нисам морао да будем велики стручњак да бих закључио шта је по среди и куда то води. Бираним речима (ко хоће може се осведочити: Реке нестају јер струју дају или Река успомена) апеловао сам да се дозовемо памети. Река Криворечка, у доњем току Јошаница углавном је нестала а није понорница. У понор смо упали сви ми. Или бар они који су слегли раменима и рекали, марим баш, то је одозго наређено.
Понор се отворио дубок. Jош падамо али постоји назнака да ћемо бар звекути о дно и онда ћемо морати некуд горе. Пироћанци и Cтаропланинци, показали су се у миру достојни својих славних предака кад “нове нужде рађу нове силе” што говораше јединствени песник. Били су и јесу довољно мудри, храбри и солидарни са околином у којој живе и мисле да живе и њихови потомци. Данашњим речником били су “луди”. Било им је, и још увек им јесте стало. Показали су оно што сам ја чуо од Дуција, да и најмање светло може да развеје и највећи мрак.
Сад све је питање избора, хоћемо ли (хоћеш ли ти који читаш) да будеш то најмање светло или хоћеш да останеш тамо где је тамно, у комфору свог виртуелног бекства. Да се атомизујеш, да те боли да кажем уво, што ово мало чистих река хоће да нам стрпају у цеви, да мислиш да те се не тиче, да кажеш да је то политика а то не пратиш,да живиш далеко, је л тако? А шта радиш драги читаоче на овом порталу или генерално у животу ако ти је ово тема на коју ћеш можда рећи „cтрааашно шта се ради“ и изгубити енергију у дубини неког од екрана? Тако људи гледају и ријалитије, говоре, страшно, како могу то да раде што раде и настављају да гледају не приметивши да су постали не тако далеко од истог и у свакодневици.
Да ли се запитамо која је наша идеја живљења? Да ли је Пирот далеко? Да ли у Ивањици тече туђа река? Смеће у Расини или минихидрозло у истој, смеће у твојој околини чији је то проблем? Ових којих граде, ових који прљају, локалних власти, Државе? Јесте и њихов је али највише оног који види, зна колико је то све лоше а увек нађе изговор да ни прстом не мрдне. Зато што нас 10 у просеку чисти Расину зато нам и ничу минихидрозла у центру града или свуда у Србији. Мислите да то све нема везе? У оба случаја смо се предали унапред, отпор је био накнадан и краткотрајан. Зато драги Cтаропланинци, браво вам. Ви сте наше мало светло и надамо се да нећете остати усамљени ни једини и да ће Држава признати грешке и вратити нам реке.
Ко ради тај и греши, све се да поправити. Само ко из оног вица (да не замере драги Пироћанци) о истом кад чекао и молио Бога да добије седмицу на лотоу па никако, и на крају му се Бог јави и каже, па купи листић. Мора да се купи тај лоз. А наш лоз је ово што људи покушавају, да скрену пажњу јавности на огроман проблем уништавања река. Не мора то увек бити лоша намера, мада и то може доћи у обзир. Али не требају Пироћанци да буду једини. Цела Србија јужније од Саве и Дунава је угрожена. Званичан документ, јавно доступан, је показао да их треба бити скоро 1000. Ако то успе ми слободно требамо да се испишемо из људи и да пређемо и званично у бескичмењаке. Држава треба без сујете и љутње да призна да је то лош пројекат, да поруши већ изграђене, да инвеститоре обештети и да више јој никад не пада на памет да тако драстичне кораке предузима против себе саме и свих нас.
Није решење забранити градњу само у заштићеним зонама. Многа минихидрозла су на самим ободима истих где су и даље воде салмонидног типа или чак и да нису, зар мислите да нпр. Расина низводно од Плеша, Топлица ниже Селове, Ресава у доњем току, Млава, Милешевка, Рашка... да те реке треба да се стрпавају у цеви јер нису салмонидне скроз или у заштитној зони? И многе друге. Концепт је погрешан. Не сме да се дозволи толико уништење, па у Еу и Сад-у их руше, то се зна а ми сад да их градимо? Јесмо ли сишли с ума или су паре тако важне и најважније?
Милутиновићи
Други крај и моја нада да има и у мас медијима научника од части и морала је појава Проф. Др Ратка Ристића у емисији са националном фреквенцом у ударном термину. Искрено, човека не познајем а како то по неком искуству и бива, не могу да кажем да сам гајио нека посебна очекивања. Ако је већ и најављен, а ако би, мислио сам, и нешто хтео да говори, добиће минут и по и то је то. Међутим, пријатно сам се изненадио, прво тиме да је уопште добио (а добио је солидно) време и друго још више колико је лепо и аргументовано говорио а опет разумљиво и за широке народне масе. Човек је превео у стручан исказ све оно што сваки човек може да види на лицу места ако је игде закорачио поред неке цевима утамничене реке. То напросто нема никакво сврсисходно оправдање а ми не смемо да будемо земља где се такве ствари могу у животу реализовати. Лепо ми је било и као академском грађанину да слушам оштро али чињенично и културно излагање дотичног човека и би ми драго јер студенти на Шумарском факултету имају на когa да се угледају и стручно и још важније и људски. Данас влада и криза наставног кадра који је често толико себичан да је то чудо једно. Препуни смо фикус интелектуалаца који незаслужено носе те титуле, јер бити високошколац поред неопходног знања значи држати до истине и правде и не бојати се од сопственог мишљења. Доста нам је опортуниста, самољуба, аутошовиниста и љубитеља свега другог сем оног што јесмо или што треба да јесмо. Зато, Професоре Ристићу, свака Вам част!!! Надам се да ћете остати на том курсу трајно.
И да не заборавим, и Министар је био на страни правде рекао бих, барем на tв-у и барем на речима, можда је и у стварности, то заиста не знам али било је угодно гледати га а да није покушао да нас убеди да је све то фатаморгана и да је у ствари добро пре свега за реке. У нас бих тако шта очекивао али ето и то је позитивно изненађење. Још да све минихидрозла нестану. Дајмо сви неки допринос правди и рекама. Срећно нам и успешно било.
Александар Милутиновић
