(Kako su i zašto Nemci uhapsili Gloda - istinita priča!)

Evo šta mi se dogodilo onomad, još dok su nam trebale vize za Evropu, tačnije: Uniju. Naime, svake godine bih trknuo do Ebra, postao mi bliži od Dunava. Čak sam svojim pozitivnim pisanjem o Španiji stekao privilegovani status: „gospodinu Jovanovu“ nisu u Ambasadi Španije u Beogradu naplaćivali vizu, a davali su mu je bez problema, kada je Šengen vizu bilo poprilično teško dobiti. Obično je ovako bivalo...

Kada vadim vizu za Španiju, nakačim se na internet, sa sajta Konzulata Španije skinem pdf formular, odšampam ga i popunim, pa pošaljem internetom. Potom telefonom zakažem predaju dokumenata, tačno u dan, u minut. Odem, bez trena čekanja predam. Kroz par dana, opet tačno u minut, bez čekanja, podignem viziran pasoš. Pravac Ebro!

E, jedne godine u jesen nam se baš usladilo pecanje. Meni i ne toliko koliko mome drugu koji je bio sa suprugom i još jednim drugarom. Pecali mi, pecali, više na Segru nego na Ebru, i dok dlanom o dlan prolete 7 dana aranžmana. Drugar odvezo suprugu u Barselonu na avion i poslao je u Novi Sad, pa vratio povratne, doplatio za nove avio-karte, i vratio se u Mequinenzu. Rekao je da će produžiti karte za dan-dva a produžio za još 4. Dan više, jer mi je u vizi bilo odobreno: jedan ulaz u EU – ukupno trajanje boravka 12 dana. Kad se uračuna od trenutka ulaza u EU (ebeni ogromni aerodrom u Frankfurtu!), zbog svega nekoliko sati ja ušao u 13 dan, jer smo i jedan dan prespavali kod Valentića u Riba Roja, a noć pred odlazak iz Mekinenze, žestoko se napili u Belavisti sa mojim velikim prijateljem Olivijerom Portatom...

Ostavismo renta kar u Barseloni i uđemo na El Prat. Na aerodromu nas niko ne gleda, u EU smo bre, eUropejci smo, bre – niko ne zna da smo Srbi – letimo iz Barcelone za Frankfurt! Joooj!

Imamo 4 sata do leta Frankfurt-Beograd, 4 sata fore da se štrapaciramo po ogromnom aerodromu. I što je najlepše, ima jedan lep restoran gde je dozvoljeno pušenje. A nismo zapalili već nekoliko sati, od ulaska na El Prat, pa u avion, pa let do Frankfurta... jedva čekamo. U avionu me kljukaju kafom i viskijem – ali bez duvana. Uf. Dajem velikog soma za jedan dim! Sletesmo napokon...

Pomalo strepim zbog isteka vize ali mislim, nadam se, u civilizaciji sam, razumeće... ukoliko uopšte i vide sitne brojke na šengen vizi. Videli su! Nemci da ne vide, ajde?!

Uhapsilo me momentalno! I odvelo u Polizei na aerodromu. Objašnjavam, kumim, molim, pokazujem dokumenta, povratnu kattu Barselona-Beograd, pokazujem fotografije, „Trofeje“, pokazujem pasoš sav izudaran šengen-pečatima... Jok, bre, sve uzalud. Poturili mi neke papire da potpišem, silne stavke, i zaokružili broj (ne sećam se koju stavku po redu): „ilegalno ušao u Evropsku Uniju“, tj. u Dojčland njihov ebeni!?

Aman bre ljudi, da li ste normalni, kako ilegalno kad sam doleteo avionom! Nisam ja ilegalno niti ušao niti izašao, nego eventualno neovlašteno produžio boravak, i to za svega nekoliko sati! Šta da sam se razboleo, šta da je bila saobraćajka na putu pa zakasnili? Jok, Nemci ko Nemci, zdrava logika tu ne pomaže, drže se svog zakona i idiotske stavke! A uopšte nemaju jedinu tačno: neovlašćeno (ili samostalno) produžio?! Jebote, da sam bio bolestan par dana, recimo, da li bi me za toliki „prekršaj“ odmah streljali, ili poslali u azil – u Aušic, na „rad oslobađa“!

Vreme prolazi, sedim ko budala, oduzeo mi neki bledunjav riđ stvor pasoš, čekam, čekaju... ali ne potpisujem! A puši mi se užasno! Jer ne znam šta će biti ukoliko potpišem. Pitam ih, ali ništa mi „zeleni gestapo“ ne odgovara. Ne znam hoće li me uhapsiti, naplatiti kaznu, deportovati – ili streljati. Oni ćute, ja sedim, čekam, znojim se nervozan ko pas, nerviram se... Zovem advokata u NS, roming skup. Ni advokat ne zna, jedino mi kaže: „nikako im ne nudi mito“. Ma kakav mito, bre, znam da su oni nepotkupljivi, tačnije: ukoliko im ne daš dovoljno.

Kud ću šta ću – puši mi se neizdrživo – napokon, posle skoro dva sata, potpišem da sam „ilegalac“. Maltene emigrant, a ja ne bih živeo u Nemačkoj pa taman da mi svoj policijski Porsche poklone! Imam jednu lepu repliku tog vozila (eto ga), od Nemačke to mi je više nego dovoljno. A i model je kineski.

Eto, potpisah. Vratilo mi pasoš ko da ničega nije bilo, samo neke šifre upisalo na zadnju stranu, i pustilo. Posle dva sata ćutanja i bezveznog čekanja napokon mogu da zapalim! Kad, malo morgen: ispred Polizei čekaju me drugari sa zelenim letkom: „Dobrodošli na Frankfurtski aerodrom oslobođen terora pušača“. Jebote, baš toga dana zabranilo pušenje i u poslednjoj oazi normalnih!

Sad, imamo mi još više od sata i po fore do leta u slobodu, ali ne smem da izađem sa aerodroma i negde zapalim, jer bi me jopet u’apsilo kad uniđem. Tek, sedimo ko pokisli u restoranu, jedemo viner šnicl, pa sladoled, pa kafa, pa viski... a bez cigare. Eto, u Aušvicu im nije smetao ni Ciklon-B a sada im smeta obična cigareta.

Sletesmo na Nikolu Teslu, u Beograd, u Srbiju – u slobodu, bre! I naravno, ne žurimo da izađemo sa aerodroma, nego pravac prvi kafić – pušenje dozvoljeno! A kutija cigara 1 evro, a ne 5 ko u EU.

----------------------------------------------------------

Dođe sledeće proleće – opet pravac Španija! Ali ni u ludili preko njih (mogu Rusi preko njih!), nego ili Budapest-Barcelona ili Beograd-Cirih-Barcelona. A može i kolima, pušenje je dozvoljeno, pa koliko god da put potraje, marim baš...

Jedino sam strahovao zbog vize, jer mi Švabovi nešto upisaše u pasoš. Odoh u Ambasadu, Španci mi udariše šengen: „Bistro, gospodine Jovanov“.

-------------------------------------------------------------

Sada imam novi pasoš, ali mi na pamet ne pada da više ikada idem u Švabiju. Jeste mi Portrat prijatelj, jeste da Šumija volim ko brata, ali nikad više! Ma, teško da ću i do Austrije, a baš zdravo volem da se bečim!

Jer, prava Evropa je jug - klopa i muzika: Grčka, Italija, Francuska, Španija! Jednom smo čak svrnuli i u Monte Karlo. Nego, da li je i Monako u EU – jer smo tamo i pivali i pušili sve šesnaest. I provozali 6 „đira“ po stazi F1 – i to 3 u kontra smeru - a niko nas nije uhapsio.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Naravno da zakone treba poštovati, ali se onda treba potruditi da zakon bude primeren zdravoj logici, jer ako su takvi u EU koji andrak ćemo tamo – imamo mi već takvih zakona oho-ho. I uporno nove donosimo. Recimo o zabrani pušenja, a slobodi lupetanja na televiziji. Srećom, mi nismo Nemci pa bezvezne zabrane i ne sprovodimo. Osim toga o lupetanju, tu smo revnosni.