Kume, u subotu ujutru u pola četiri dolazim po tebe. Kraj. Kratko i jasno, preko fiksnog. Tako smo nekada moj kum i ja ugovarali pecanje par dana pre vikenda. Bez mobilnih. Dogovorimo se i to je to – zna se. Nema odustajanja, nema kašnjenja, nema naknadnih izmena i odlaganja. A vozio je „trabanta“ a ne džipa...

Nekada su telefoni služili za telefoniranje, za razgovor. Stoga su imali samo mikrofon i slušalicu. Danas se telefonima fotografiše, surfuje i tipka – kontaktira se porukama, a slušalice služe da se sluša muzika a ne sagovornik. Jer sagovornika i nema – iako na mobilnom postoji mikrofon.

Eventualni pokušaj da se neko pozove unapred je osuđen na poraz, jer ukoliko želite da porazgovarate sa nekim svojim poznanikom kojem ste još onomad pozajmili, a on se ne javlja, uzaludno je – on prvo pogleda ko ga zove. Retki su oni koji se jave bez prethodne provere ko zove.

Posmatraje ljude. Pa čim nekome zazvoni a on se ne javi znaćete zbog čega neko zove! Jer što biste uopše bilo koga zvali ako ne zbog para. Ili da pozajmite, ili da vam vrate – trećeg nema. Za treće postoje poruke.

Ja posmatram ljude, naročito mlade. Recimo, pre jedno 2-3 godine vraćah se busom iz Kladova za Beograd. Na usputnim stanicama ulaze i izlaze đaci, srednjoškolci većinom. Momčići sede posebno, curice posebno. Ne mešaju se, ne razgovaraju, ne kikoću, ne dobaciju – momci cure ne začikavaju. Svi povadiše mobilne i tipkaju poruke! U busu muzika – vozač pusta Cecu...

------------------------------------------------------------

Pre neki dan vraćah se iz Beograda. U bus uđe grupa momaka, recimo studenata. Njih devetorica. Posedaše u zadnji deo i povadiše „pljosnate cigle“, pa svi ko jedan, ko po komandi, nabiše slušalice u uši. Svi! Slušaju muziku valjda. Baš me interesuje koju. A Svetsko prvenstvo u fudbalu traje – ni o fudbalu ne razgovaraju?!

Ispred mene sede dve cure i jedna šarmantna dama u godinama. I one u rukama drže cigle – samo pink boje. Sve tri vole pink. Pa dugim namanikiranim noktima grebu nešto palcem po ekranu. Celim putem!

A jedna beše baš zgodna. Međutim, nabila u oba uha slušalice plus palcem skroluje. Kako da je nešto pitam kad me ne čuje. A i šta da je pitam, kad punih 60 imam. Ali je ništa ne pitaju ni „muzičari“ koji ni o fudbalu ne razgovaraju.

U busu mir, jedino se čuje muzika – vozač pušta Cecu...

-------------------------------------------------------------

Ja imam staro sokoćalo, neku Nokiu svu izgrebanu, 6131 valjda, na preklop, malu ali punačku. Dobro se čuje, ima odličan prijem signala i velike dirke. Njome zovem i one koji mi poruke šalju. Mrzi me da tipkam, iako sam prilično pismen pa ne mrdam usnama dok čitam.

Mrdaju uglavnom oni koji sriču – a takvi obično imaju najskuplje cigle. Ali nisu zidari! Jer zidari koriste mobilne za razgovor, za dogovor kada i gde. Zidari nikad ne koriste slušalice – jer o fudbalu razgovaraju.

Međutim, grešite ukoliko mislite da budućnost pripada ljubiteljima muzike a ne fudbala. Jer zidari imaju decu! Ovi otuđeni nemaju. Niti će imati. Jer oni su sami dovoljni. Jedino, ukoliko...

U bliskoj budućnosti ili će muški početi da dobijaju menstruaciju, ili će ženske početi da nose jaja. Pa da se samooplođavaju. Jer transformacije vrsta večito traju, stoga i opstaju. Evo, po Fejsu se šuška da neki koji nisu služili vojsku, nego su odabrali da volontiraju u vrtićima, već dobijaju „riblju čorbu“. A u vojsku se prijavljuju – žene!

Ili u novinar(k)e! Jer na televiziji dominiraju one – agresivne i muškobanjaste – ali koje, ruku na srce, jedine imaju muda.

--------------------------------------------------------------

I ja imam muda! Stoga stisnem petlju pa, bez obzira koliko košta da košta, prijatelje zovem bar jednom u dva dana – ali i oni mene. Reč je reč, razgovor je za ljude. Mobilni telefoni tome služe – za telefoniranje. Ko fotoaparat za fotografisanje, a kompjuter za surfovanje. Jer je tastaura sa slovima (a ne brojevima!) za pisanje. Knjige su za čitanje, a ploče za slušanje – a ne cigle.

I jednih i drugih imam mnogo, valjda stoga za ciglu nemam. Ili bar mobilni neki novi, veliki, sa „sinemaskop“ ekranom, pa kad ga isučem na javnom mestu da svi znaju ko je bre Glod! A do samo koju godinu pre „in“ je bio onaj sa najmanjim...

Naravno, ni ja nisam baš zaostali duduk, pratim trendove iako sam okoreli konzervativac. Recimo, imam veliku pljosnatu ciglu koja se zove „daljinski“. Valjda što je često u daljini, van dohvata, pa kad legnete da gledate tv morate da ustanete. E, njime ja surfujem tv programima. Ali iako je daljinac pozamašan i ima ogroman broj dugmića koristim svega dva – za dole i gore. Pa biram kanale. Iako retko kad nešto izbiram... Osim ukoliko ne ubodem - Cecu!

A nekad su bila dovoljna samo dva. Dva Programa! Tada daljinski nije ni postojao. Niti je trebao.

Valjda smo stoga postojali... mi. Koji smo svašta stvorili, napisali, snimili...

A pre nas su postojali naši – koji su još više izgradili. Svašta su napravili iako je malo ko i radio imao. Čak ni tranzistor nije postojao.

E, sada ste vi – mi! Stoga ne budite potrošači!

I budite pecaroši a ne ribolovci! Pecanje je hobi, a ribolov zanimanje. No, to je već posebna tema a vremena nemam – počinje fudbal!

Dragan Jovanov Glod