Zašto pravimo jedno mesto (spot) gde ribu hranimo? Šta se krije iza svega ovoga, čemu zapravo služi prihranjivanje pre pecanja? U principu to je dobro smišljena taktika za pecanje koje usledi nekoliko dana kasnije, kada se nadamo uspehu uz već određenu (znatno veću) dozu sigurnosti. Hranimo da bi se ostvario što uspešniji ulov. Jer tek tako otići na vodu, zabaciti štap... i sve prepustiti čistom slučaju nema nikakvog smisla na duži period. No, ako i pored dobre pripreme ribe ne budu jele, mogu se s tim pomiriti. Ali u većini slučajeva razlog za neuspeh je u samom ribolovcu. Zato je neophodno potrebno hranjenje.

Zašto prihrana pre ribolova?

Pre znači: nekoliko dana odlaziti na vodu i na dobro izabrano mesto bacati hranu na spot. To sve se ne radi tek tako, tu i tamo. Pre toga sam ispitao dubinu vode, utvrdio strukturu dna (tvrdo,mekano, mulj, glina…), izmerio temperaturu vode, te se raspitao da li se na tom mestu već lovila riba.

Bacanje hrane zahteva i određenu preciznost. Ne previše široko i ne premnogo na jedno mesto!. Ne hranite kokoške! Probaj da kreiraš takozvani “tepih primame”. Dobro koncentrisano i za šarane jasno vidljivo mesto, gde na lak način mogu doći do hrane. Tepih sa mamcima se sledećeg dana ponovo postavlja i tako dalje…

Željeni efekat se može opisati na ovaj način: šaran jede bačenu hranu redovno, uživa pri uzimanju iste, a takođe i posle dužeg vremenskog perioda. Jer riba povezuje hranu sa određenim mestom i ostaje da pliva u blizini tog mesta. Ili pak otpliva i posle izvesnog vremena se ponovo vrati na mesto gde hraniš - ono mu u tom slučaju možda služi i kao dopuna njegovoj prirodnoj hrani.

Cilj primame je šarane zadržati na mestu, ili ih naterati da ponovo dođu.

Ako ribe za vreme prvog pecanja budu jele tada ih treba loviti samo nekoliko sati, onoliko koliko im treba vremena da jedu. Ne treba gubiti vreme, 4-6 sati je dovoljno.

Na velikim vodama je ovo najvažniji cilj primame. Ja ne verujem u kreiranje jednog mesta (naročito na velikim vodama) sa ciljem da se šaran privikne na jedan određeni mamac, ni onda kada se hrani tvrdim boilama. Ja sam potpuno ubeđen da šaran već i pri prvom susretu sa takvim mamcem nema nikakvih predrasuda, te ga odmah pojede (kao pecanje na kanalima gde se predhodno ne hrani, i gde ga boile odmah asociraju na izvor hrane).                               

Navikavanje na određeni mamac na jednoj velikoj vodi nema nikakvog smisla i nije u direktnoj vezi sa nekim određenim mestom. Riba jede, otpliva dalje i najverovatnije se više nikad ne vrati na to mesto. Navika ima smisla samo ako asocira: mesto = hrana! Na sve ovo utiče još i precizno odabrana količina hrane koja se svakodnevno baca u vodu.

DOKAZ U RUCI

Kako da dokažem da baš “te” šarane lovim, te na koje sam se I nameračio – te najveće? Kroz godine ribolova doživljavao sam uvek identične situacije i iskustva koja se stalno iz godine u godinu ponavljaju - šarani jednostavno čekaju na mestu i ne tako retko se dogodi da se već u prvim minutima ribolova ulove.

Poneki put čekanje traje i nekoliko sati. Sat vremena čekanja je normalna pojava, 3-4 sata je već suviše dugo. Tako sam jednom prilikom posle 45 minuta čekanja ulovio šarana od 15,5 kila, drugom posle 50 minuta čekanja jednog od 16 kila, a trećom prilikom posle pola sata čekanja jednog od 18 kila! Sve ovo isto važi i za bezbroj riba od oko 10 kila i mnogo više manjih. Poneki put sam imao osećaj da sam ih sve ulovio i da dalje čekanje više nema nikakvog smisla. Ali čekao sam i dalje, nadajući se toj jednoj ribi, toj najvećoj na vodi!

Dokaz su ribe sa prepunim stomakom dobro odabrane i ubačene moje primame - dokaz da sam je baš svojim znanjem primamio. Neki put je dokaz da je to “taj moj” koji je pojeo moju hranu, ono što se isprazni iz creva - u moje ruke!

Ovde važi još i sledeće: velike ribe dominiraju i pojedu svu ubačenu hranu u vodu. Često puta sam posle top ulova i dalje satima sedeo i čekao, ali bez uspeha. Šta i hoćeš više? Nagrađen si izvanrednom nagradom, mesto je danas izgubilo na “efektu”, isti trik treba probati na nekom drugom mestu. Šaran nije čekao tek tako na tom mestu, imao je razloga što je tu bio! Razmisli koliko dugo bi morao da ga čekaš bez primamljivanja!

Ako saberem svo vreme čekanja za godinu dana ribolova (leto i zimu, dobra i loša mesta, dane bez ulova...) i to sve podelim sa brojem ulovljenih šarana, tada mi ostaje nešto više od 4 sata čekanja po šaranu - sasvim solidan prosek za nekomercijalne vode.

PREDNOSTI HRANJENJA

1. Ušteda vremena. Mnogo manje sati čekanja pošto se šarani nalaze na mestu gde hraniš ili u blizini njega. Relativno kratka izlaženja na vodu, između 4 i 6 sati dnevno.

2. Selekcija. Krupnog šarana uz pomoć boile sa niskim procentom belančevine.

3. Šarani spontano uzimaju hranu jer su izgubili prirodni strah pri uzimanju hrane.

4. Upotreba hemijskih sredstava je suvišna. Tu moram malo pojasniti:

Misli se na sredstva koja su odgovorna za stimulaciju “instant” reakcije (instant respons). Šarana nije potrebno terati da odmah uzme mamac. On ga može uzimati nekoliko dana i pri tome se lepo osećati.

Ne tvrdim da jedan nov “ukus” ne može da pomogne, ali samo u određenoj meri. Arome na bilo kojoj bazi, pojačivači ukusa, zaslađivači, amino kiseline, enzimi, boje i tajna sredstva izgube njihovu atraktivnost, ako su je uopšte i imali. Ako loše poznajete navedene preparate ne bi ih nikako trebali upotrebljavati!

Na mestu primame sve zavisi od samog mamca - kvaliteta, pripreme samog mesta, i količine! Ne ne bi trebalo da zaboravimo: “količana hrane pri određenoj temperaturi vode”.                          

Zainteresovan primamom šaran će kad-tad doći! Može to potrajati jedno određeno vreme, ali “on zna zašto baš tu dolazi”! Ako šarana čekaš na jednom mestu gde nisi hranio tada se slažem i verujem u moć dobre “hemije” za tzv. instant pecanje.

5. Dobro i efektivno pecanje na mestu gde si hranio, iako sa teške pozicije - nije potrebno višednevno čekanje.                               

Ja sam neko vreme imao jedno mesto na maloj reci gde sam pecao na suprotnoj strani obale. Ništa posebno, ali svi ti brodovi koji su, naročito leti, tamo prolazili su predstavljali veliki izvor nerviranja. Bilo je potrebno stalno izvlačiti i ponovo zabacivati. Preko puta je bio jedan uzani put širine od oko 1,5 metra po kome se odvijao saobraćaj. Zato sam odlučio da pecam iz čamca - na vesla. Koliko ovako nešto možeš da izdržiš? Bole leđa, noge... Gde je tu zadovoljstvo?

6. Ne zapadneš tako brzo u oči drugim šarandžijama.

Lašinari uvek vrebaju. Oni žele da profitiraju od tvog truda, žele da žanju ono što je drugi sejao. Na svu sreću nisam imao mnogo problema s tom pojavom. Verovatno zbog toga što sam lovio na velikoj i teškoj vodi gde sam za vreme jednog izlaženja na vodu dobijao po jedno ili dva pecanja. Ja sam od onih koji odmah naglasi da “na određenom mestu hranim”, čim bi se približili isuviše blizu mom mestu. “Neprijatelju” uvek pristupim ljudski, mi imamo isti hobi. Harmonija je uvek bolja nego mržnja i zavist na vodi. Ali tek tako napustiti mesto gde hranim ne prepuštam lako.

NEDOSTACI HRANJENJA

1. Svakodnevna prihrana je teška, ili nemoguća, zbog velikog rastojanja mesta od kuće.

2. Vreme koje zahteva priprema. Nemaju svi vremena da prave sopstvene boile, kuvati ih i svaki dan odlaziti na mesto gde se hrani.

3. Na vodi gde vlada veliki pritisak ribolovaca je gotovo nemoguće hraniti na željenom mestu, a prisvajanje tuđeg je nemogućno, ili nekulturno. Dogovor može doneti rešenje, ali da li stvarno nije mogućno pronaći novo mesto? U vreme kada ne vlada veliki pritisak se takođe dobro može loviti (ovo važi i za velike vode). Tamo gde ima najviše pecaroša je po mom mišljenju najteže uloviti ribu. Količina ribe se tada mora podeliti na sve ribolovce. Ako sam pecaš sve šanse su rezervisane samo za tebe.

KOLIČINA PRIMAME

Kako se hrani mesto i kako se mesto održava? Jedna od najvećih grešaka koja se napravi je količina primame! Pored toga je dužina primame veoma važna činjenica, ali o tome nešto kasnije. Smernice su u većini slučajeva lična iskustva.

Kad govorim o količini primame i dužini primame u danima, podaci su uglavnom bazirani na izlaženje sa najvećim uspesima, gde je jasno moguće uočiti određene zakonitosti.

Polazna tačka u vezi sa količinom primame je po mom mišljenju uvek temperatura vode! Vreme zadržavanja hrane u crevima šarana je u direktnoj vezi sa temperaturom vode. Leti sa hrana u crevima zadrži od 5 do 7 sati, ali pri temperaturi vode od 15 stepeni to je već 10 sati. A da i ne govorim o zimskom periodu, gde se hrana zadrži i čitavih 17 sati pa i duže.

Neki možda i ne zanima temperaturu vode, za mene lično je to jedna od najbitnijih stvari! Ako samo buljim u vodu to mi ne donosi nikakve prednosti. Niko nije u stanju u stanju da gledanjem ustanovi da li je temperatura vode 10 ili 16 stepeni. Ali, izmeriti je možeš. To je za količinu primame veoma bitan podatak.

Količina šarana u određenoj vodi? Često se može pročitati da je ovo polazna tačka za određivanje i količine primame. Lično mislim da je ovo čista glupost. Radi se o tome “šta se može ostavriti na jednom određenom mestu, na mestu koje si ti odabrao”! Na bilo kojoj vodi, maloj ili velikoj, to mesto obuhvata samo jedan određeni sektor.

Mesto primame je dobro odabrano ukoliko u relativno kratkom razdoblju po nekoliko šarana na to mesto, ili se vraća na isto!

Da bi ovako nešto ostvario treba mnogo truda, poneki put - jako mnogo truda! Jedan deo primamljenih šarana će svakako biti izgubljen iz bilo kojeg razloga. I pored toga što su bili na tvom mestu i hranili se ubačenom hranom. Nema veze, mi samo želimo da realizujemo ono što je u tom momentu na mestu mogućno. To se odnosi na veličinu i količinu velikih šarana koji se tog momenata nađu na tom mestu. Radi se o dobroj kombinaciji sa nekoliko dana primame uz određenu količinu mamaca.

Najveća greška koju sam i sam lično nekoliko puta uradio je ta da sam na jednom određenom mestu nastavio da hranim još nekoliko dana - sa još više primame?! To je jedna veća od više grešaka koju većina šarandžija najčešće čini.

Na kraju zaključak: prvo (i najvažnije!) je temperatura vode! Ona je osnovna vodilja za količinu hrane koju treba svakodnevno da bacamo u vodu.

Evert Aalten