Plovak je najpoznatiji i najrasprostranjeniji indikator trzaja, ali tu je i široka lepeza drugih pomagala. Svima je svrha da pokažu šta riba radi s mamcem koji je daleko od očiju ribolovca, i da ga pravovremeno i nedvosmisleno upozori kad se mamac nađe u njenim ustima.
Idealan indikator trzaja oličen je u, bez sumnje, sadejstvu oka i nervnih završetaka na jagodicama prstiju. Ali, pecanje takozvanom slobodnom strunom iz ruke i posmatranje šta riba radi u vodi moguće je samo u kristalno čistoj vodi i u neposrednoj blizini ribolovca, pa i tada samo ako nema vetra. I plovak ima slabosti i nije najpogodniji za pecanje na relativno velikoj daljini. Čak i najdalekovidiji ribolovci će se silno namučiti da na vetrom namreškanoj površini vode razaznaju sitno potapanje čak i debelih antena teških vaglera. I tako “na scenu” stupaju signalizatori koji će mesto dešavanja “pomeriti” što bliže ribolovcu.
Indikatori trzaja koji se koriste za pecanje dubinskim metodama imaju upravo tu svrhu - da dugački monofil iskoriste kao “telegrafsku žicu” preko koje će se do samog ribolovčevog štapa preneti trzaji ribe i da ih oni, zatim, jasno pokažu. Pri tome postoji dva osnovna tipa takvih indikatora: oni koji se posle zabacivanja sistema stavljaju na osnovni najlon i vise sa njega, obešeni između prve osnovne i druge karike i oni koji se montiraju na sam vrh štapa, postajući njegov sastavni deo - vršni nastavci. Ovi prvi, signaliziraju trzaje pomeranjem ka gore ili ka dole, dok drugi tip indikatora to čini savijanjem različitog intenziteta. Sve su ovo opšta mesta, poznata najvećem broju naših dubinkaša koji su se već odavno opredelili za neku od pomenutih varijanti, a najčešće za lagane jarko obojene plastične prstenove. Pecao sam i ja njima, i još ih imam u kutiji sa sitnim pecaroškim priborom, ali čini mi se da je njihov najjači adut jeftinoća i to što se mogu kupiti u svakoj pecaroškoj prodavnici.
Savitljivi vrhovi savremenih fider (feeder) štapova su izvanredni indikatori, ali takvi štapovi nisu jeftini, a prepravka starih štapova u feeder nije ni isplativa ni svrsishodna. E, tu sada na scenu stupa, kod nas još skoro nepoznat, vršni nastavak pod internacionalnim nazivom “swingtip”. Zašto? Zato što je on kao izmišljen za montažu na najveći broj štapova koje naši ribolovci koriste kod pecanja dubinkom.
ENGLESKI IZUM
Vršni nastavak koji je sa vrhom štapa spojen relativno mekanim gumenim, silikonskim, ili plastičnim crevom i sa njega visi oklembešen i klati se, izum je engleskog ribolovca Džeka Klejtona (Jack Clayton). I mada je svingtip postao relativno brzo popularan među ribolovcima na Britanskom ostrvu, on od svog izuma nije zaradio ni - peni?! Džekovi prijatelji to pripisuju njegovoj velikoj širokogrudosti, jer je sve svoje “cake” vrlo rado delio sa njima razmišljajući pre svega kako time širi groznicu zvanu sportski ribolov.
U slučaju “swingtipa”, koji se pokazao vredan patentiranja, Džek se susreo i sa dva problema. Prvo: nije imao dovoljno sredstava da sam finansira zaštitu svog izuma patentirajući ga; drugo: mnogi njegovi prijatelji i “prijatelji” promovisali su taj njegov “swingtip” kao svoju dosetku!
“Nikada nisam razmišljao o njemu kao o izvoru zarade. Moj jedini cilj u realizaciji ideje ‘swingtip’ bio je pronalaženje rešenja koje će mi omogućiti da ulovim što više riba” - ispričao je jednom prilikom Džek.
“Iskreno govoreći, veliku satisfakciju sam doživeo saznanjem da je ovaj moj izum znatno svrsishodniji nego što sam to u samom početku i mogao pomisliti. On se može primeniti gotovo svuda gde i plovak i sa istom efikasnošću, a u mnogim situacijama je i bolji. Sa ‘swingtipom’ pecanje na dubinku je postalo prefinjeno kao nikada do tada, ali se tehnika pecanja sa njim mora neprestano usavršavati, baš kao što je to bio slučaj i sa plovkom, i upravo sam ja taj koji još uči!” - rekao je svojevremeno pronalač ovog tipa indikatora, koji je u poslednjih nekoliko godina i meni prirastao za srce.
IZ KUĆNE RADIONICE
Šta su prednosti svingtipa? Pre svega da se može montirati i na “batine” koje su primerenije pecanju štuke, ili čak i soma, nego lovu sitne bele ribe, pre svega srebrnog karaša i deverike, što je i najčešća riblja meta dubinkaša sa naših prostora. Fabrički svingtipovi na jednom kraju svoga elastičnog zgloba od gume, silikona i sl. imaju adapter sa navojem koji se uvrće u specijalnu vršnu kariku. Kako je sving tip neopravdano zapostavljen kod prodavaca ribolovačkog pribora, čak znatno više nego kod ribolovaca (?), takvih karika gotovo da na našem tržištu i nema. Ali postoji i drugo rešenje: skine se vršna karika i umesto nje se jedna mala klasična karika-sprovodnik veže oko dva cm niže, a parče vrha koje štrči poslužiće da se na njega navuče jedan kraj elastičnog bužira kojim će biti spojeni vrh štapa i sving tip. Čak i ovako montiran sving tip ne pada lako sa štapa, jer praktično on ni ne nosi nikakvo opterećenje.
I kod zabacivanja i kod zamaranja ribe sav posao odradi sam štap. Iz prethodno opisanog se već može zaključiti da će najveći broj domaćih ribolovaca, koji požele da oprobaju i ovakvu vrstu indikatora, biti prisiljeni da je i sami naprave. To nije ni malo komplikovano, pošto se radi samo o štapiću od (najčešće) fiberglasa, prečnika oko 2 mm i dužine od oko 30 cm. Na vrhu štapića i na njegovom drugom kraju, na koji je navučen gumeni ili silikonski bužir (a dobro može da posluži i plastično akvarijumsko crevo za vazduh, ili ono koje dovodi vodu za pranje vetrobranskih stakala kod kola), montiraju se karike i - posao je skoro gotov. Preostaje vam samo da drečavom bojom ofarbate vršni deo svingtipa. Rešenje sa specijalnom vršnom karikom bolje je jer se štap posle skidanja svingtipa može koristiti i za neke druge namene, kao štap za štuku, ili varaličarac i slično, a da mu se oko vrha ne petlja najlon ili struna.
TANANI KLIMAVAC
Druga prednost svingtipa je njegova izuzetna osetljivost. Elastični spoj sa vrhom štapa omogućava mu da vrlo primetno signalizira i najsitnije pipkanje mamca. Kad se po zabacivanju sistema namesti (dotezanjem najlona ili strune) tako da u odnosu na osu štapa sving tip pada pod uglom od oko 45°, vrlo dobro će pokazivati svojim otklonima ka gore da riba uzima mamac i ide od ribolovca, odnosna svojim klanjanjem ili čak padanjem (kada se totalno oklembesi) da je riba krenula ka ribolovcu. Bitno je istaći da pri tome riba oseća manji otpor nego kod korišćenja savremenih feeder nastavaka. Naime, posle zabacivanja feeder štap se postavlja skoro paralelno obali i blago se najlon zategne, kako bi se tanušan vrh dovoljno “našpanovao” da može signalizirati i opuštanje strune, kada riba krene ka ribolovcu. Tako napregnut vrh stvara dodatni otpor, koji se “odupire” povlačenju mamaca od strane ribe. Što riba više povlači mamac, pojačava se savijanje vrha štapa, trzaj postaje uočljiviji - ali je i otpor koji oseća riba sve jači, što može da izazove njenu sumnju! Kada se peca sistemima gde olovno otežanje ili teška hranilica praktično sami daju kontru ribi, to i nije neki problem, ali kod pecanja na osetljivije sisteme jeste!
Kod svingtipa tog nema! On se vrlo lako pomera ka gore ili ka dole i riba jedva da pri tome oseća nešto veći otpor od onog koji stvara sama potopljena struna, odnosno najlon.
Ovo ga čini vrlo primenljivim kada se peca plašljiva bela riba, pogotovo bodorka, krupatica, deverika... kad se peca u takozvanim teškim uslovima, kad riba nikako ili izuzetno slabo uzima mamac i mrljavi ga.
KAD FEEDER ZATAJI
Treća velika prednost svingtipa je što je pogodan i za snažne izbačaje na veoma veliku daljinu. Tada su na veoma velikim iskušenjima tanki feeder vrhovi čak i kod najkvalitetnijih štapova. Za pecanje u takvim uslovima čak i zaljubljenici u savremeni pecaroški pribor posežu za laganim šaranskim štapovima umesto za “heavy feeder” varijantama. Ali, takvi šaranski i slični štapovi nemaju osetljiv vrh. Nema problema, tu je svingtip!
Istaknuto je već da on kod izbačaja i zamaranja ribe samo “figurira” (pomalo landara) a da se svo opterećenje prenosi na blank štapa. Svingtip, dakle, neće pući usled silovitog izbačaja (to se može desiti samo blanku štapa), a neće ni smanjiti daljinu izbačaja, ma kako da nezgrapno deluje i podseća na zalomljeni vrh štapa.
Naravno da ni svingtip nije univerzalan, ima i on svojih mana. Najzgodnije ga je primenjivati na stajaćim ili sporotekućim vodama. Zna relativno lako da se zaljulja na vetru. Uporni ribolovac će i tada jasno razaznati šta je uticaj vetra a šta trzaj ribe, ali činjenica je da stalno ljuljuškanje ove vrste indikatora zna da zamori.
Kako bi se u što većoj meri eliminisao negativni uticaj vetra proizvode se i različiti tipovi svingtipa. Tačnije, reč je o rešenjima kojima se reguliše njihova osetljivost, kako na uticaj vetra tako i na detekciju trzaja. Najčešće se primenjuju dva: sa pomičnim tegom ili sa izmenjivim bužirima, odnosno “kolenima” od materijala različite elastičnosti. Pomeranjem tega duž svingtipa pomeramo i njegovo težište - svingtip je osetljiviji što je teg više pomeren ka njegovom “korenu” tj. ka spoju sa štapom i obrnuto.
Ovakav svingtip sam sa uspehom koristio niz godina i to je bila varijanta iz samogradnje. Ipak, nisam odoleo a da ne kupim i fabričku varijantu kada se konačno pojavila u jednoj novosadskoj prodavnici, sa promenljivim “gumicama” koja se takođe pokazala izvrsna i znatno postojanija na vetru. Kupovina te varijante se pokazala kao višestruko korisna, jer sam uvideo da je kod moje “kućne” varijante savitljiv zglob svingtipa bio isuviše mekan, tako da sam i na njemu obavio dodatne korekcije.
Nisam izdržao a da usput ne napravim od fiberglasa još jedan nastavak za feeder štap, na koji, po želji, montiram svingtip. Osetljiv “klimavac” na štapu vitkog blanka predstavlja savršenu kombinaciju za najveći broj situacija na našim vodama i za vrhunski, pomalo ekstravagantni, za naše uslove, pecaroški doživljaj.
Mirko Kanjuh
