Sitna žica, vezak tanak, pušla od pola špulne, gordijev čvor, kovrdže, klobuci na kalemu i isečeni prsti. Baš je ovaj ribolov uživanje, rekoh jednom prilikom i bacih pedesetak metara tek kupljene strune.
Na tržištu i inače vlada prava zbrka, ali kad se dođe do strune, najlona, silka, ili kako je već zovete, na vratima ste haosa. Proizvođača ima mali milion, a specijalnih struna da i ne govorimo. Prvo proizvođači specijalizovani za izradu struna, sajli i slične galanterije. Zatim proizvođači pribora uopšte, koji naruče kod nekog proizvođača strune takve i takve, po toj i toj ceni, i sa etiketom takvom i takvom. Na kraju tu su i prodavci koji preko noći izmisle ime nove marke, a zatim naručuju sve što ima veze sa ribolovom, pa naravno i najlon. I ćorava koka zrno ubode, pa se i tu nađe poneka solidna struna.
Nego, da se vratimo na temu. Ne znam kad je sve počelo, sigurno ne tako brzo po pronalaženju poliamida, inače poznatog pod imenom najlon, davne 1938. Ime „najlon“ je u stvari zaštićeni trgovački naziv - NYLON. Najlon ima divne osobine: vrlo lako se oblikuje, elastičan je, pa i plastičan, izdržava prilična opterećenja, a istovremeno je komforan za rukovanje, i naravno - jeftin.
Čime se ranije pecalo?
Ne znam, al' kol'ko čujem, „koncima“ ispletenim od raznih materijala. Sve u svemu, izgleda da se vraćamo tim koncima, jer su u novije vreme hit strune ispredene od izuzetno jakih vlakana, kao i njihove jeftinije verzije - ista ta vlakna oblepljena nekim mekšim polimerom. Malo kasnije ćemo detaljnije o tome, a sad da se vratimo na najlon.
MONOFILI
Monofilima nazivamo strune izrađene, narodski rečeno - „odjednom“. Takve strune po celom preseku i dužini imaju isti sastav, izgled i iste mehaničke osobine. Materijal je gotovo isključivo poliamid, tj. najlon. Poliamidi su grupa polimera. Među njima postoje razlike kako u strukturi tako i u osobinama, pa otud i razlike u kvalitetu strune. Poli na grčkom znači više, mono - jedan, a polimer je ogroman molekul sastavljen od mnogo malih molekula - monomera. Koliko? Recimo, mnogo više od milijarde milijardi, ali to je manje bitno.
Uopšteno, kad se priča o strunama najbolje je da se ne zamarate nazivima i osobinama materijala. Poverenje u marku, proizvođača i savet iskusnijeg prijatelja ili ljubaznog prodavca su presudni. A reklame i ultrakratki testovi? Nisam baš siguran, jer ne kaže se džabe: „važno je da je struna nova“. Danas je većina monofila zaista odlična - dok je nova! Problemi počinju posle nekoliko izlazaka na vodu, neumoljivog sunca, vode koja nosi svašta sa sobom i u sebi, kamenja i granja. Svi se trude da naprave monofil što veće nosivosti, a koji se istovremeno ne kovrdža previše - što bi se reklo - ima nisku memoriju, pa još i da mu na čvoru nosivost značajno ne opada, a i da se teško haba. I da svira „Svilen konac“.
KOPOLIMERI
Nisu to neki, kao, polimeri ili šatro polimeri. U svetu ribolova pojavili su se tiho, naglo poboljšavajući osobine struna, ali ne ističući svoje pravo ime i suštinu. Totalna zbrka je nastala početkom devedesetih, kada je počelo bezobzirno marketinško „klanje“. Ograničenje je bilo izbegavanje laži u njenom očiglednom obliku, a činjenicu da je poluinformacija u stvari najgora dezinformacija, niko nije uzimao za ozbiljno. I tako, posle „karbonskih“ udica „oštrenih laserom“, high modul kevlara i supermetala, proizvođači su počeli da se busaju u grudi „najnovijim“ pronalaskom (čak tridesetak godina starim) - kopolimerom.
Zbrka je, zdušno podgrevana i „stručnim“ analizama po ribolovačkoj štampi, a trajala sve do pre par godina, kad su na naziv kopolimer i monofil svi već prestali da obraćaju pažnju.
Da počnemo od zbrke. Dvojni kopolimeri - jezgro od krutog polimera visoke nosivosti obloženo mekim polimerom niske memorije otpornim na habanje su, kad su se pojavili, zaista prednjačili solidnim osobinama. Proizvodili su ih svi koji nešto znače.
Na „Duo“, „Dual“ i slično niko nije obraćao pažnju, pa je stvorena „nepostojeća dilema“: monofili ili kopolimeri? Rasprave su bile duge i nopisivo dosadne jer, što je tema besmislenija - duža je rasprava o njoj. Sve iole kvalitetnije monofilne strune u devedestim godinama, izuzev pletenica, načinjene su od kopolimera. Kako? Običan polimer je sastavljen od istih monomera, a kopolimer od dva ili više različitih. Gde je tu ćar? Dva monomera različite veličine bolje će se „upakovati“, ostavljajući znatno manje slobodnog prostora, ostvarujući više međusobnih veza. Rezultat? Struna će imati veću nosivost i teže će se habati.
Match strune su tonuće, da bi se lako radilo sa veglerima, jel' da? A zašto neke plivaju a neke tonu? One su sve otprilike iste specifične težine, ali plivajuće leže na vodenom filmu, kao oni insekti što trče po vodi. Njihova površina ne živi u ljubavi sa molekulima vode, pa se vrlo teško kvasi. Match strune su površinski obrađene tako da ih voda lako kvasi. Jednom pokvašene, neometano tonu.
Elem, ovo je korisno saznanje za sve: kad inače plivajuća struna tokom varaličarenja poče sama od sebe da tone, znači da se dobro okvasila i počela da upija vodu. Upijanje vode umanjuje nosivost strune, a pogotovu čvora. Uz to, činjenica da je struna okvašena i da pije, znači da je prilično ishabana trenjem o sprovodnike, inače do kvašenja ne bi ni došlo. To je pravi trenutak da se, zavisno od vrste ribolova, prvih dvadesetak metara ili više odbaci, ali ne u vodu ili na obalu, nego u džep, pa kući u korpu za otpatke. A korpu „u“ kontejner, a ne pored njega.
Šta smo ono pričali? Kopolimeri, jel' da? Dalja unapređenja su postizana tefloniziranjem površine, mehaničkim spajanjem dva polimera, takozvanim koekstrudiranjem - neravnomernim presovanjem, tako da površina bude čvršća od jezgra, radi otpornosti na habanje, te dodavanjem raznih aditiva.
I pored popularnosti pletenica vreme kopolimera će potrajati, barem u lakim disciplinama.
Ima li izuzetaka od poliamida? Ima!
Fluorokarboni - fluorougljenični elastomeri se koriste za izradu lakotonućih predveza, pretežno za morski ribolov, koji imaju još jednu dobru osobinu. Svetlost se na graničnoj površini vode i fluorougljenika gotovo ne prelama, pa su oni skoro nevidljivi u vodi. Takođe, fluorougljenicima se kopolimeri oblažu ili obogaćuju radi postizanja sličnih osobina kod struna za ostale vidove.
NOSIVOST
Iako je nosivost ono što prvo gledamo, sigurno nije jedino merilo. Uvek se postavlja pitanje: kolika je stvarna nosivost? Na čvoru ona opada i do 50%, na mokrom i više, a habanje pri upotrebi je dalje umanjuje. Zaista je teško poverovati da „amerikanci“ nikako ne uspevaju da naprave monofil koji recimo sa debljinom 0,20 mm nosi više od 4 kg, ali da je to za Evropljane i Japance sitnica. Njihovi kao od šale trpe 5 kg, pa i više.
Radi se o testiranju. Kada namotate, recimo neki američki i vežete loš čvor, možete očekivati onu nosivost koja je deklarisana na etiketi. Sa većinom struna iz Evropa to nije slučaj. Već pomenuta marketinška pravila izbacuju u prvi plan najveću moguću nosivost suve strune bez čvora, izmerenu na osetljivim mernim uređajima. Američki proizvođači se ne takmiče deklarisanom nosivošću, nego realnošću testiranja.
Veoma bitna osobina, koju je gotovo nemoguće objektivizirati, je nosivost na čvoru. Kom čvoru? Ko ga vezuje? Koji kraj prvo zateže? Da li možete dva puta vezati savršeno isti čvor? Postoji li mašina koja će to savršeno uraditi umesto vas? To ispituje svako za sebe, pa i ja.
Otpornost na habanje je naravno veoma bitna, ali je vrlo malo proizvoda koji se znatno izdvajaju iz proseka.
Koji je to skup osobina, i koji je njihov međusobni odnos koji je čini idealnom za vas? To je pitanje na koje nema pravog odgovora. Sa druge strane, većina nas ne provodi na vodi dovoljno vremena, i ne menja strunu dovoljno često, da bi mogla da izabere najbolju. Kome onda verovati?
Vrhunske strune su uz to, za nas, nedostižno skupe, ali bez obzira na sve - pitamo se kuda dalje? Tako stižemo do savremenih upredenih struna.
PLETENICE
Čačkajući po poliamidima, ne bi li napravili jače, inženjeri američke firme DuPont (Dipon) 1961. pronašli su vlakno Nomex, a par godina kasnije i Kevlar. Ovo su zaštićena trgovačka imena, a što se hemije tiče, zajedničko ime im je aramidi ili aromatični poliamidi.
Imaju zaista izuzetne osobine. Odnos nosivosti prema sopstvenoj težini je nekoliko puta veći nego kod najboljih čelika. Kad su stigli u ribolov dobili su različita imena. Većina je napravljena od vlakana Dyneema, poneki od vlakana Spektra 2000, a Stren Powerbraid je, međutim, baš od izvornog Kevlara.
Nosivost im je enormna, recimo 0,20 mm - 10 kg ili slično, otporne su na habanje, a memorija im je čista nula. Sa njima se baca vrlo daleko. Mana im je što kad se umrse moraju da se seku, jer se ne mogu razmrsiti. Što se tiče sprovodnika i rolni, mana je baš taj nesklad između debljine i nosivosti. Zaista tanke pletenice, recimo 0,14 ili 0,16 mm su pogubne za sprovodnike, a iluzija snage, kad zakačite podebelu granu pa je izvučete na obalu da bi spasili vobler, katastrofalan za čekrke. Upravo zbog njih proizvođači užurbano ojačavaju čekrke u novijim serijama, a SiC sprovodnici postaju svakodnevna pojava.
Pletenje ovakvih struna je skup proces, pa su u pokušaju da ponude slično a jeftinije, proizvođači na tržište izneli nešto što je možda i bolje. Razvijen je postupak koji se naziva fuzija, što će reći spajanje, stapanje. U stvari zove se Spectra Fusion i vlasništvo je firme Allied Signall Inc. Presovanjem se aramidna vlakna Spectra 2000 utapaju u mekani polimer. Rezultat je struna čija je nosivost između boljih monofila i pletenica. Memorija im je skoro nula pa se ne upredaju i omogućuju daleke izbačaje, otpornost na habanje odlična, a mogu da se razmrse.
FABRIKE
Bez šale, kako sve te firme uspevaju da prate razvoj polimera koji juri brže od TGV-a? Nijedna, ponavljam - nijedna (!) firma koja se predstavlja kao proizvođač strune u stvari to ne radi, barem ne sama. Vlakna su Mitsubishi, BASF, DuPont, DSM, Allied Signall itd, a najveći proizvođač, čije strune pod svojim imenom prodaje ogromna većina, je Yao I Fabric Co. sa Tajvana (njihov logo je gore desno).
Nikola Biga
