Nekada, ne tako davno, pecanje je bilo beg od posla, od radnih obaveza, napetosti i stresa. Jer tada smo radili, a ribolov je bio hobi. Danas je pecanje beg od života - beg od surove realnosti. Danas malo ko da uopšte ima zaposlenje, a o zasnivanju porodice malo ko razmišlja, jer protiv koga se ženiti, kad ni devojku nema - a već mu je trideset (i neka). Stoga on ima nju - Daiwu, ili njega - Shimana, danas je to isto, svejedno je da li mazi nju ili njega...
U nedostatku prirodne ljubavi javlja se neprirodna strast, pa je pecanje sve, ribolov je zamena za sve(t). Nije pecanje više hobi, ali nije ni posao - pecanje je život. Tačnije, svrha života. Tako jedni pecaju da bi živeli, drugi da bi preživeli. Prvi su catch & release ribolovci, drugi pecaroši mesolovci.
Meni bi, po opisu radnog mesta, trebalo da prvi budu bliži srcu - ali ne, bliži su mi srcu oni koji (u)pecaju da bi (po)jeli. Pod uslovom da poštuju sve propise o sportskom ribolovu. Iako su mi i jedni i drugi nedovoljno bliski jer moje srce ne kuca da bih pecao, nego da bih živeo (pecam da bih uživao, a ne preživeo), a život je mnogo komplikovaniji od svakog čvora i neuporedivo lepši od svake Daiwe.
Previše pecanja neminovno dovodi do specijalizacije! I to uske, ko da su hirurzi. Jednostavno, nemoguće je da se pecaju sve ribe svim stilovima - a i košta toliko opreme - pa su “specijalci” postali: samo varaličari, samo mušičari, samo šarandžije, samo plovkaroši... a čak i među “specijalcima” ima “specijalista” (recimo, peca samo smuđa varalicom, ili belu plovkom).
Ako se “specijalizuje” neko u godinama, jer mu ni vreme a ni zdravlje više ne dozvoljava da non-stop visi na vodi to još i da razumem. Uostalom, i ja sam se “specijalizovao” iz sličnih razloga, iako još uvek zdravo volem da (u)pecam šarana, ili soma, klasičnom dubinkom, ili štuku kederom na plovak, a ne jedino smuđa varalicom (tj. skoro samo džigom, što sada radim).
No, ako se “zelen” ribolovac već na startu odluči za samo jedan vid, a ne poznaje nijedan, ne samo da ostaje uskraćen za lepotu pec(k)anja babuške Germinama i glistama na Carskoj bari nego postaje trajno osakaćen. Hendikepiran - a specijalac. Ajde?
Jer, najbolji ribolovci koje znam, a znam ih dosta, nisu oduvek “specijalci” nego su prvo bili univerzalci. Navešću vam imena tek par takvih univerzalaca. Recimo Sirko i Bojan iz Carp Systema su, pre nego što su zbog svog posla postali šarandžije, bili vrhunski varaličari. Ili “Mesika” iz Autosporta, i šarandžija i plovkaroš i varaličar. A da i ne pominjem mog ispisnika i škorpiju Maćiku iz Bečeja, koji je umeo da upeca svaku ribu, na svaki način - i dozvoljen i nedozvoljen, hehehe. Čak i licu na moru, i to uspešnije od svih Crnogoraca! Pa Saleta Stančića i Jožefa Erdeša – Jocu iz Novog Sada, ili Valentića - El Saleta koji je pecao plovkom, dubinkom i varalicom od svog Osijeka, preko Nemačke i Italije, sve do Španije. Tvrdim da su oni odlični ribolovci upravo što su univerzalci, a tek kasnije su neki od njih (zbog prirode posla kojim se sada bave) postali specijalci i reprezentativci (ili ribolovački vodiči). Da se i ostali univerzalci posvete lovu samo jedne vrste ribe, takođe bi postali uspešni reprezentativci - verovatno bolji od onih koji su ribolov počeli samo jednim čvorom - i to “čvorom bez čvora”. Zaista, koliko ima ribolovaca koji znaju da upravljaju drvenim čamcem jednim veslom?
“Specijalizacija” se najpogubnije odrazila na mlade moderne šarandžije. Logično je da mlad bude moderan, kao i da mator bude konzervativan, ali ni jedno ni drugo nije dobro, jer uvek je najbolja “zlatna sredina”. Matori će retko pecati boilama, a mladi kukuruzom (dobar mamac je i jedno i drugo). No, tužno je kada mlade “specijalce” gledam kako prvi put love na velikoj vodi. Navikli da im šarani dolaze kao po komandi na prepunim ribnjacima, izgube volju za pecanjem već prvog dana, posle “uzaludnog” “čekanja” od samo par sati?! Jer su navikli da šaran udara na svakih 12-15 minuta. Tužno je što sam sretao “moderne carpere” a da ne umeju da uvežu udicu s pločicom, ili da nastave dve strune. Ali ko po pravilu, što su manje znali - to su bolji pribor imali. I više “dipovali”...
No, zašto je, danas, ekspanzija baš šaranskog ribolova (ne samo kod nas), jasno je svima - šarana ima svuda, na svakom ćošku su prodavnice opreme, ribom prepunih privatnih revira sve više, pa se mladi opredeljuju da pecaju šarane jer ih ima. Uostalom, više je skijaša iz Austrije i Švajcarske nego iz – Kenije, zar ne.
Ali varaličari! Šta za “specijalce”, koji pecaju (i puštaju!) samo grabljivice varalicom u Srbiji, reći nego da su “skijaši iz Kenije”. Kod nas je riba grabljivica isto toliko koliko i snega u Keniji. Dobro, malo karikiram, ali da nema “Joce” s kojim bi se ribama oni uopšte slikali?
No, nisu oni krivi što vole ono čega nema, naprotiv, jer vrlo agresivno i uporno propagiraju pokret za preokret “uhvati - fotografiši - pusti”, što jeste za svaku pohvalu. Dobro je što čitaju o ribolovu, uče o pecanju.
Ali nije dobro što nisu naučili i da vodu čitaju, što nisu počeli s glistama i babuškama, nego se odmah nameračili na smuđa varalicom. Em je smuđ lukav i oprezan, em ga ima malo, em je na teškim terenima. Pa kidaj, kidaj - i varalice i živce. Stoga je razumljiva radost kad se upeca velika štuka, iako neki veruju da je to zbog specijalnog džerka, a ne zbog toga što, napokon, štuke ima i u Keniji! Ali i na “Joci” se štuka lovi sve dalje i dalje od kampa, i yeeeaaah uzvika.
Mene nešto drugo nervira, pa čak i zabrinjava: podele! Jer i u ribolovu se delimo na više tabora. Nekoliko puta sam u Rumuniji molio, maltene kumio, drugare šarandžije da bar jedno popodne sednu samnom u čamac i da im pokažem kako se lovi smuđ - a na varalicu. Da osete ono suptilno “tak”, sve u nadi da ću da ih zarazim. Jok, ni slučajno: “popodne moram da razvučem štapove za noć”, pravdali su se.
Ali u Španiji sam imao “obrnute” muke - uzaludno sam molio varaličare da pokušaju da pecaju somove dubinkom. Jok, dve godine uzalud, sve dok se neki drugari nisu usudili da probaju - ali to su bili većinom šarandžije (ali ne samo šarandžije, ne šarandžije po svaku cenu, ne “moderni takmičari”, nego normalni ljudi, kojima je ribolov samo hobi, jedan od hobija, ne jedini). Varaličare još nisam ubedio da pecaju ko sav normalan svet tamo, na pelete.
Čini mi se da su, nekako, najpopustljiviji plovkaroši (iako i kod njih ima samo takmičara) ali i oni sve ređe probaju da na drigi način upecaju. Ali najzadrtiji su mušičari. Ne zove njih bez razloga Biga “mušičavi”. Oni su, tek, “specijalci”. Neki od njih (čast izuzecima!) su toliko puni sebe da su često van sebe kad im se pomene neki drugačiji metod pecanja. Uobrazli su da su elita, jer se, kao, bave “kraljevskim” sportom. Cinici bi rekli da neki ne umeju da upecaju ribu na velikom i mutnom Dunavu, pa stoga love samo onu ribu koju mogu da vide u bistrom potočiću. No, demokratsko pravo je i da Kenijci skijaju.
Čitava ova priča je, u stvari, priča o netrpeljivosti. O podelama i preziranju onih drugih, svih koji su drugačiji. I eto tako smo stigli čak i do “specijalizovanih” sajtova i foruma, časopisa i magazina... a o ribolovu. O običnom, najobičnijem, pecanju. Iako nas zaista ima malo, zanemarljivo malo, a samo svi ribolovci zajedno bi (možda?) mogli da svojim utucajem napravimo bar mali pomak da bude “snega u Keniji” mi smo se (čak i tu) podelili!
Jer, čik pokušajte da na, recimo, specijalizovanom forumu o varaličarenju pomenete keder, ili Drašković sistem! Čik!!! Banovaće vas momentalno, ko da ste “Grobar” koji je ušao na forum “Delija”. Čak će se, verujem, nastavi li se sa podelama, sami varaličari podeliti na one koji ribu puštaju i koji ne. Ili na šarandžije koji pecaju samo na boile protiv onih koji pecaju i na kukuruz. Iako je sve samo pecanje - mi se i po tome delimo! (Pa čak ni Travar ne peca samo na travu, nego i na “pen šaju”, hehehe.) Ako se svi ne opametimo i ujedinimo u borbi protiv mrežaroša, grabuljaša i „električara“, džabe nam i boile i plovci i varalice!
Dragan Jovanov Glod
P.S. Naravno da poznajem i nekoliko baš specijalaca – vrhunskih varaličara – ali tema teksta je univerzalni pecaroš a ne ribolovac profesionalac.
