Sveto trojstvo u lovu štuke glasi: aktivna - horizontalna prezentacija (leptir, vobler...); manje aktivna - vertikalna prezentacija (kašika, džig); neaktivna - prirodni mamac, tj. živ ili mrtav keder. Tako počinje jedan od najčitanijih tekstova o pecanju velike štuke. Stoga je tema ovog teksta kako, gde, čime, ali kod nas, upecati trofejnu štuku, jer je očigledno ovde mnogo štukaroša. Kako je lako - ako se ima gde! I čime nije problem - kad se ima gde. A gde kod nas ima velikih, to je problem kojim započinjem ovo pisanije.

Velikih je bilo širom severne Srbije, ravne Vojvodine: u Svetićevu, na Krivaji, Čonoplji, na Beljanskim barama i u “Budžaku”, na Manđelosu (a i ostalim fruškogorskim jezerima), Begečkoj jami i Mrtvoj Tisi (“Biserno ostrvo”), na Carskoj bari, u Monoštorskom ritu, Karađorđevu... Ma, bilo je svuda, ali ponajviše u Koviljskom ritu. Ima li štuke još uvek u pobrojanim vodama? Ima, ali ne kao nekada; ima - ali ne velikih, bar ne trofeja za “Trofej”. Ako je i (pre)ostala po koja veća, neće još dugo...

Bilo je velikih i u Šumadiji, recimo Garaško jezero. Bilo je velikih i u jugoistočnoj Srbiji, recimo Zavojsko jezero. A bilo je velikih i u zapadnoj - Zvorničko jezero! Lakše je nabrojati gde je nije bilo nego gde jeste. Danas  i dalje ima tamo štuka - ali koliko? I, ono što nas najviše zanima, kolikih? Ima ovoooolikih!

Još uvek ima ovakvih ali, skoro da bih se smeo zakleti, jedino na “Jezeru trofeja” - na Zvorničkom jezeru! Jer, sećate se, tu je upecana, ili “upecana”, ona naša sporna rekorderka, koja je na naslovnoj “Trofeja” bila. Zašto tvrdim da su najveće baš tamo? Zato što je jezero veliko i duboko! I zato što se (kako-tako) čuva(lo)! Jer, da bi ovoliko narasla, treba vremena i hrane. A Zvorničko ima obilje mesta gde da se velike štuke hrane i gde da se sklone.

Znači, uslov broj 1 je adekvatna voda - što veća tim bolje! Stoga je u Vojvodini sve manje velikih štuka, jer su vode male a ribolovaca mnogo. Em su vode plitke em su ribolovcima lako dostupne. Ali pre 50 godina nije bilo ni automobila, ni čamaca s motorom, ni sonara... Ni nezaposlenih!

Širom sveta, priča je slična. Najviše štuke ima u Kanadi i Sibiru - ali i najmanje ljudi. Ali tamo nisu najveće (iako možda postoji neka od 30 kila), jer su vode hladne i, tokom dugog perioda u godini, zaleđene. Zato su one najpoznatije monstrum-štuke upecane ipak nešto južnije, obično u dubokim i bistrim alpskim jezerima. Znači, najveće su u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Italiji... a ima ih i u Holandiji, Švedskoj, Poljskoj. Naravno, ima ih i što se tamo praktikuje pokret “uhvati i pusti”, što nema krivolova, i što štuka nije riba broj 1 - tamo su mnogo više na (s)ceni salmonidi: losos, pastrmka... A i niko je ne jede! Amerikanci, Australijanci, ne jedu šarana - ima ga ko pleve; EUropljani ne jedu štuku - ima je ko pleve; Španci ne jedu soma - ima ga ko pleve.

Mi jedemo sve – nema ni babuške!

I prasiće i jagnjiće! Stoga se kaže  da ako je najveća želja svakog praseta da završi kao svinja, onda je najveća želja svake naše “gladalice” da završi kao štuka. Ako je tako - a jeste - kako da uopšte štuka naraste u štuketinu? Stoga je u Vojvodini sve manje velikih, jer gde se najviše jede? I drugo, vode su male, plitke, lako dostupne, a štuka se tretira maltene ko korov?!

Naravno, upecati veliku nije nigde lako, pa ni na Zvorničkom. Treba biti, pre svega, uporan - i često na vodi. Ali ni to nije dovoljno da bi upecali neku toliku. Za kapitalnu štuku je od presudnog značaja znati tačno gde (mikro lokacija), kada i čime. Ali ni to još nije dovoljno - treba imati i sreće. Jer za veliku treba velika sreća, a za najveću - najveća sreća. Dokaz za to je i što su najveće štuke širom sveta upecali anonimni ribolovci, a ne poznati znalci. Najbolji obično upecaju najviše, ali ne i najveće. Tako je to u sportskom ribolovu, ne samo kada se priča o štukama nego i o svim ostalim ribama. Znalci pobeđuju na takmičenjima, ali rekorderi postaju “srećkovići”.

Velike (i duboke!) vode treba stići pretražiti u potrazi za “mamom svih mama”. Zato je na takvim jezerima najefikasniji sistem lova trolingom. I to uz pomoć sonara, “češljanjem” različitih dubina. Takve vode se najsporije i greju i najsporije hlade, u njima se stvara termoklina, pa sonarom koji to pokazuje znatno bude olakšan ribolov, plus još i vobleri, kašike, leptiri... koji se šlepaju različitim slojevima vode.

Ali, da se ne lažemo - još nijedna varalica nije dorasla običnom kederu! Meso je meso, bilo živo bilo mrtvo. I kod nas je tako, i u svetu je tako. Jes’ da to nije najsportskije, ali nije ni zabranjeno - bar ne kod nas. Zato ćemo u tekstu ravnopravno tretirati i mamce od metala, plastike, drveta, silikona... i mamce od mesa. Uostalom, mrtva ribica na sistemu “Drašković” je za mene sportski ribolov koliko i varaličarenje u izvornom smislu te reči. Tu je takođe akcenat na “prevariti”, na “namamiti” plen, a čime - manje je bitno. Eto, ova velika je upecane kederom. Gde?

Pa, vidi se! Ravno, nigde brda, ma ni brdašca na vidiku. Znači, negde u Vojvodini, zar ne? Tačno. I to u delu koji ja najviše volem - u Banatu! Jer, od “tri srca junačka”, Srem i Bačka su iza Banata. I tačka! Sada nije više “Kraj sveta” u Kovilju - u Bačkoj, nego u Belom blatu – a u Banatu! Da, baš tako se zove selo u nedođiji, pored koga je jezero puno štuke. Ne, nije pored Barande ova plitka i vetrovita voda, iako su i ovde - Beograđana! I rode….

Beograđani, ali i Novosađani, Zrenjaninci... ovde redovno dolaze, ovde na Jocu kod Joce. Jer, jezero se i pre zvalo “Joca”, pre nego što ga je Joca, ovaj markantni brkonja uzeo na upravljanje. Mnogi dolaze na Jocu da se dokažu - na Joci se poznaju junaci! Treba junački veslati, a vetar duva, duva, duva - usta su nam sasvim suva. Duva uvek - ko što i priliči Banatu. Treba veslati baš junački da bi se velika našla. Onih manjih ima posvuda, ali ko još ide na Jocu da peca štukice od kile-dve. Ne, ovde se dolazi zbog velike “banaćanke”, a to je automatski i najveća “vojvođanka” - prava Sosa, zdravo lepa i zdravo debela. A takva se krije u trsci.

Ne znam da li se zakleti varaličari jede kada vide Jocine štuke upecane na kedera. Može velika i varalicom, ali kad se voda ohladi nema boljeg mamca od mamka! I za skroz drugačiju vodu priča je slična: prvo leptiri, vobleri - i kašike, potom silikonci - i kašike, a na kraju -  jedino kederi!

Velike štuke ima i na Zavojskom jezeru. Ima, prvenstveno stoga što su obale strme, jezero nepristupačno bez korišćenja čamca. A na većini voda - bez čamca nema udarca! Tako dolazimo do apsurdne situacije da štuke ima tamo gde se ne može pecati?! Jer, i na Garašima je još ima - ali nema čamaca - zabranjen je! Tako je na mnogim vodama koje se koriste za snabdevanje gradova pijaćom vodom. Međutim, u mom Banatu nema tih problema, voda je takvog “kvaliteta” da nije ni za stoku, tako da čamac ne predstavlja opasnost. I ondak - ima čamaca, nema ribe. I tako u krug...

Nisam pristalica nošenja velikog broja varalica, kada lovim štuku. Nije ona oprezni i probirljivi smuđ. Čak ne znam ni da li uopšte “ume” da pamti, jer se često događalo da se ista štuka ulovi više puta uzastopno - uhvatiš je i pustiš... ona opet udari?! Stoga je dovoljno nekoliko kašika, leptira i voblera (pod “voblerima” se podrazumevaju svi tipovi: jednodelni i dvodelni, plitkoronci, dubokoronci i površinci, glavinjare i džerkovi, kao i sva moguća američka bas čuda, koja i ne znam u koju grupu spadaju).

Sada ima leptira i kašika u raznim dekorima, ali klasična škola (sa Delte Dunava) kaže: “gledaj sunce, i vodu”! Tako su meni dovoljne zlatne, srebrne i bakarne metalne varalice, a fluo, kao i dekori koji totalno imitiraju ribice su (po meni) za štuku suvišni.

Vobleri mogu biti: SFC, GFR, kao i obavezni “bandar” i “vatreni tigar”, a za dublje vode srebrno-plavi. I to je to! Nema tu neke velike filozofije.

Nema mudrovanja ni kada lovimo štuku varalicama od meke plastike - dekori mogu biti kao i vobleraški, ali i beli, srebrni, zeleni, žuti...

Sezonu varaličarenja štuke teško možete okončati leptirima ili voblerima. To su, ipak, (pre)brze varalice za kasnu jesen i početak zime (naravno, zavisno od temperature vode). Kašike i silikonci (beli!) su varalice za taj period, ali tačku na “i” stavljaju kederi!

Kod nas relativno retko štuku love silikoncima. Uglavnom je štuka “kolareralna šteta” prilikom džigovanja smuđa, ali nije da retko udara! Štuka, takođe, voli silikonce, samo mi nikad ne koristimo sajlicu u lovu smuđa, pa su udarci štuke česti - ali ulovi retki! A hladna voda je baš kao stvorena za suptilno (i uporno) cinculiranje nekim  tvisterorepim čudom, recimo Orkinim šedtvisterom, najboljom Jocinom varalicom, možda i najlovnijim tvisterorepim stvorom na svetu! Može i šed, ali je šedtvister bolji za “lerovanje” u mestu za kasnu jesen - i to beli! Jer, ako lovi smuđa što ne bi i štuku?

Međutim, za vreme kada se obale zabele od snega i slane, kad se po granama hvata inje, najefikasniji mamac je keder! Zabacite, sednete pored vatrice i... pijuckate nešto vruće, kafu ili čaj, a može i kuvanu rakiju - opasnost da se okupate ne postoji.

Ja sam nekada mnogo pecao štuku. Pecao sam je i varalicama - najveće sam lovio posle mresta, negde od druge polovine aprila pa do Prvog maja (par puta sam baš za Praznik rada ulovio najveće te godine), ali u jesen sam lovio više, ali ne i (naj)veće.

Oktobar (ponekad i novembar - u zavisnosti od temperature) sam često posvećivao štuki i posećivao Kovilj! Bacao sam i varalice, ali uzgred - tek da proteglim noge. Uglavnom bih se parkirao pa zabacio balerine. Jer, za mene je i dan danas trenutak kad plovak zatreperi, zaigra... pa nestane, jedan od najuzbudljivijih trenutaka u ribolovu. Kako je bilo teško zimi upecati crvenperku ili bodorku, obično sam u buretu čuvao kederčiće.

Veće štuke sam hvatao u proleće, ali je i u jesen bilo mama. Ali obično na te male kedere jer, kažu, da radije konzumira manje zalogaje kako joj je stomak veći..

Pre 30-35 godina nije bilo literature o pecanju, a ni interneta. Mi smo tih godina (u)pecali mnogo iako smo malo znali jer je ribe bilo. Danas, nažalost, svi mnogo više znaju ali manje upecaju - ribe nema! Danas je ribolov postao nauka, teorija uglavnom bez potvrde u praksi. Danas se o priboru, taktikama, varalicama... naširoko piše i te(r)oriše, međutim, da nije Joce retko bi se ko pohvalio iole pristojnijim ulovom štuke.

Zato: Joco, čuvaj “Jocu”! Čuvajte i Zvorničko, ako već nismo mogli da sačuvamo pominjane vode i, naročito, Koviljski rit, iz koga su, pre više vekova, slali štuku u Pećku Patrijaršiju i na dvor Marije Terezije. Sada je štuka širom Vojvodine, tačnije gladalica, postala hrana za svinje! Izlovljavaju štukice i hrane svinje! Štukom svinje hrane svinje!!!

Tako je (kako je) u Srbiji. Stoga nije čudo što ovoliko velika štuka pliva u Sloveniji! Lako je njima, “Janezima”, kad je to “najveća” republika bivše Jugoslavije. Ili je razlog što Slovenija nije na Balkanu, pa Simonović, Ćira, Blaf i Omerzu snimaju film o lovu mladice u deželi. Tamo ide onaj ko kraljicu (Drine) poželi.

Dragan Jovanov Glod

P.S. Naslov je “bez po muke” više što se rimuje sa “štuke”, nego što je u stvarnosti tako. Ovde nigde nije lako upecati štuku veću od 5-6 kila, pa su ulovi s Joce i Zvorničkog senzacija po Fejsbuku. Iako je u svetu senzacija tek štuka od 17-18 kg, a ne od desetak. No, biće i tolikih ukoliko prestanemo da štuku smatramo za zlo koje jede druge ribe (šarane?), pa počnemo da je vraćamo. To jeste sportski, bez obzira da li smo upecali na vobler ili keder, na “balerinu” ili Drašković sistem.