(Ili: Gens una sumus)
Nekada sam kupovao Zov (mali A5 format časopisa) zbog svega dve stranice o ribolovu. Drugih izdanja nije bilo. Na televiziji ni p od pecanja – ni jedne jedine emisuje o ribolovu. Pa čak ni na radiju. Knjiga o pecanju skoro da i nije bilo, osim nekih uopštenih, sa današnjeg stanovišta skoro pa diletanski napisanih. Naravno, ni interneta nije bilo...
A danas?
Ipak, bili smo zadovoljni. Upoređujući recimo pribor za pecanje tada i sada – pre je bilo bolje! Neverovatno, ali bilo je neuporedivo manje prodavnica a neuporedivo bolje snabdevenih! Da ne poverujete – u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji mogli ste za dinare, na rate, da kupite sam svetski vrh opreme za ribolov, jer je bio zastupljen kompletan asirtiman tada najuglednijih firmi: DAM, Mitchell, ABU, Shakespeare, Ryobi... a kasnije Daiwa, Garbolino, Cormoran, Silstar... I što je najlepše od svega, bilo je svake godine novih kataloga i to na srpskohrvatskom! Jedino je varalica bilo manje: Mepps, Effzett, Mister Tvister, Abu Kiler, Big S... a tek kasnije Rapala. No, tada je varaličara bilo znatno manje nego danas, pecalo se uglavnom na plovak i dubinku.
Danas ima svega – i ničega. Prodavnice (čast izuzecima) prodaju sve lošiju robu jer je jeftina. Pre petnaestak godina nicale su prodavnice pribora za pecanje kao pečurke, bilo je zastupnika velikih brendova, a mogli ste da kupite maltene kompletan asortiman varalica Bass Pro Shop-a i Cabellasa-a. Međutim, kriza je sve uništila, toliko da se sada čak i šarandžije vraćaju na kukuruz!
Strašno je kada postoji toliko informacija, medija štampanih i elektronskih, o ribolovu, tv emisija o pecanju skoro 24 časa na dan, internet da i ne pominjem, a ribolovci sve nezadovoljniji.
Stanje na vodama je sve gore i gore (čast izuzecima), a dozvole za ribolov postaju cenom mnogima nedostupne. Iako je po internetu sve brujalo još oko Nove godine: „kad će već jednom“, sada kada su se dozvole za pecanje napokon pojavile u prodaji malo ko ih kupuje. Jer treba izvojiti 6.000 dinara, ili šest i po – opet neki prodavci ribolovnica pokušavaju da ulove u mutnom naplaćujući „članarinu“.
Besparica hara, ribolovci se izdelili na „profesionalce“ i amatere, "specijalce" i univerzalce, pecanje je postalo razdor među kolegama a ne zajednički hobi koji ih spaja. Fejsbuk pun „prijatelja“, a po grupama i profilima – svađa! Padaju uvrede, čak i psovke. Hvale se javno čak i krivolovci, napadaju pošteni ribolovci, većinom zbog „biznisa“?!
Naime, Fejs je pun pecaroških klanova, pa ribolovci ispod žita – ali i otvoreno – reklamiraju jedne a opankavaju druge, sve u želji da profitiraju, da se ogrebu (što bi se reklo u žargonu). One koji imaju mrze oni koji nemaju, ali često i oni koji imaju preziru one koje nemaju. Solidarnosti i kolegijalnosti je sve manje, a „čiji je veći“ izaziva najviše polemike – salve pohvala ali i zlobnih komentara.
Tako ispada da je onaj koji može da ode na bogatu vodu da peca kapitalce i priušti sebi pecanje za sećanje - pecaroška neznalica, iako je odličan ribolovac: „ajde dođi kod mene na te Morave pa upecaj“, ko da je čovek kriv što u Morave nema ribe, ko da je kriv što može, ali i ume, da (u)peca, recimo, u Španiji.
Ali bude i obrnutih slučajeva – kada neko svojim inostranim trofejima provocira, ma skoro ismeva, one koji ne mogu da odu ne na Ebro ili Sarulešti nego ni na „Jocu“, pa pecaju uglavnom na vodama do kojih mogu da stignu biciklom. Ali ako je uživanje „pecanje s terase“ a ne ispod krošnje drveta onda mani ga Mito - lepše je Trabantom!
Niti je kriv onaj što ima – pa (mu se) može, niti onaj zato što nema – pa ne može. Jer, na kraju krajeva, trebalo bi da namo moto bude kao kod šahista: Gens una sumus!
I da prestanemo više da se delimo na varaličare, plovkaroše, šarandžije, fideraše, mušičare... jer SVI SMO JEDAN ROD! Samo ujedinjeni u borbi za zajednički cilj možemo nešto postići. Postići da ne moramo ni na Ebro ni na Po, nego da Španci i Italijani kod nas dolaze. Vode imamo ali, nažalost, pameti nemamo.
Stoga sve više „pecamo“ na internetu i peckamo one koji (u)pecaju. Stoga gledamo ribolov na YouTube – umesto da pecamo. Stoga mrzimo one koji Stele imaju, umesto da žigošemo krivce zbog kojih mnogi nemaju... ni za Zauber!
A nekad...
Ruku na srce, moj kum i ja nismo ni tada imali za Abu Kardinale ili Mičele Pro, ali smo bili zadovoljni. Srećni kada natankujemo Trabanta a da nam ostane i za dva ladna kod Varenike. Zadovoljni i srećni, valjda što smo bili skromni. Ili mladi...
Pa zar sada nema mladih? Ima. Ali, nažalost, mnogo brareee vole da mrze. Nemaština rađa mržnju, zlobu i pakost – a sada nema jednakosti kao nekada. Nekada, kad smo svi bili siromašni ali bogati duhom. Danas je materijalno merilo „uspeha u životu“, a takav surogat-život za posledicu ima i surogat-ribolov. Tragično je što mnogi bežeći od sumornog života svoje utočište nađu (jedino!) u pecanju, a potom i od tog svog ličnog mikrokosmosa naprave surogat.
Dragan Jovanov Glod
