Panična i ishitrena vest da je, kao, poznato jezero „Joca“ prestalo sa radom (tačnije: da prima ribolovce) uzburkala je pecarošku raju, ne samo Srbije nego čak i ostale ex-YU nacije, maltene više nego senzacija da su pojeftinile dozvole za ribolov pa su preko noći društvene mreže rasplamsale polemiku ko da se radi o borbi na život i smrt. Da ne bi došlo do usijanja evo pojašnjenja, jer je istina prosta i jednostavna:

- Joci nije produžen ugovor o zakupu.

- Ugovor o zakupu je istekao.

- Vlasnik „Ečka“ nastavlja sa radom, tj. pecanje na „Joci“ je dozvoljeno.

Eto suštine: vlasnici (Ečka - klikni na link levo pa vidi!) su odlučili da ne produže ugovor o zakupu i da sami nastave ono što je Joca započeo. Kako se na jezeru nije besplatno pecalo nego plaćalo logično je da je u pitanju čist biznis i ništa više. Sasvim je druga priča ko je „oštećen“, ali ja se ljudski nadam (iako ga lično ne poznajem) da je bivši zakupac nešto i zaradio. Voleo bih da Joca nije na gubitku – iako je bilo naivno ulagati u bilo šta ukoliko se prvo ne napravi dugoročan ugovor. Recimo Robert Raduta je dobio jezero Sarulešti u zakup na 99 godina pa je tek potom počeo da ulaže i gradi. No, šta je tu je – idemo dalje...

Nije Joca stvorio to jezero, ono je postojalo i pre, a kako je veliko i obraslo trskom nije se godinama koristilo kao ribnjak, pa je riba (posebno štuka) mogla nesmetano da raste. Opet, kako je pripadalo Ečki nije se (tek tako) smelo (i moglo) krasti, a i sama konfigracija jezera i težak pristup su štitili ribu. Istina, strujaroši bi mu odavno i tako doakali da nije privatno vlasništvo. Potom je Joca svojim predanim radom, poznatim gostoprimstvom i ličnim šarmom privukao ribolovce čak i iz inostranstva. Moram priznati i veštom marketing politikom, jer je puštao medije i poznate face (VIP goste) da besplatno pecaju (bili su privilegovani i time što su dobijali čamce s motorima). Da li je (i koliko je, ako je) platio reklamu ja ne znam, niti me interesuje. Meni sigurno nije, iako sam i sam nekoliko puta pominjao jezero - to je nalagao profesionalni odnos prema novinarstvu, tj. informisanju. Praktično, moj pogled na ribolovački biznis je principijelan: ti imaš vodu, ja medij – plati mi reklamu, a ja ću ti platiti pecanje. Stoga nikad nisam tamo pecao, uprkos pozivima. Moji brojni drugari jesu, platili su i veslali...

Sada poneki (uglavnom VIP) ribolovci pomalo patetično žale Jocu, kao da više nema pecanja na „Joci“?! U suštini, dozvole li im vlasnici besplatno pecanje zaboraviće Jocu a hvaliti Ečku. Drugi ribolovci, većina koja je plaćala pecanje i veslala, uglavnom su nepristrasni – njima je svejedno kome plaćaju, bitno im je da imaju šta i gde da (u)pecaju. Manjina su ribolovci koji se ulovima nisu proslavili, pa kritikuju jezero, cverglane, put, cene... ali ko gubi ima pravo da se ljuti (ko Federer sutra, hehe). Jer ni na Joci nije mačiji kašalj upecati veliku štuku. Stoga su najveće upecali najsrećniji, a najviše najveštiji - i najuporniji. Ali najtragičniji su detinjasti saveti tipa: „trebalo je Joca svu ribu da povadi“! Ajde?! Pa nije on kupio ribu nego zakupio vodu. Ko kad bi podstanar kada mu istekne zakup a ne produži ugovor s gazdom povadio parket i poskidao štekere iz stana. Nije bre Joca kupio štuke iz Švedske pa poribio jezero!

Lični primer: svojevremeno sam prvi otvorio videoteku u jednom gradu. Međutim, vlasnik lokala mi je dao otkaz čim je video da dobro poslujem i da sam video klub dobrano izreklamirao, pa je sam nastavio sa izdavanjem kaseta. I ko mi je kriv? Ja sam, što nisam prvo zakupio lokal na duži period! Međutim, bilo mi je skupo i rizično na neviđeno, hteo sam na „siguricu“ prvo da proverim kako će i da li će biznis uopšte cvetati. Jer, ruku na srce, da mi nije krenulo ja bih prvi otkazao. Prema tome, sve je biznis – pa eto i pecanje.

Šta sad Ečka treba da (u)radi?

Po meni da ulaže u još bolji prilazni put, da kupi stabilne (veće plastične) čamce, da napravi manji hotel, ili bar restoran i sagradi jeftine bungalove, da plati stručne vodiče (za početak bar dva) za ribolovce koji prvi put tamo pecaju (i koji su spremni da tu uslugu dodatno plate), jer ukoliko upecaju dolaziće iznova. I da pojačaju čuvanje, naravno. Da li treba dozvoliti pecanje štuke kederima ne znam – ja bih zabranio. Ali obavezno treba zabraniti upotrebu „gripa“ prilikom prihvatanja štuke, koji je često poguban po veće i teže primerke. Svakako da je obavezno „uhvati i pusti" za štuke, a za šarane neka sam vlasnik odredi pravila i merila, od volje im. Ima toga još, ali i ovoliko je dovoljno za početak. Znači, za ozbiljan ribolovni turizam neophodno je: voda, riba, put, čamci, vodiči, restoran, prenoćište. Kasnije može sve ostalo, pa čak i tenis teren – ko Sarulešti. Jedino što se na Saruleštiju peca smuđ i šaran, a na Joci štuka i šaran.

Namerno sam napravio paralelu sa Raduta Lejkom, jer je i Joca Lake slične površine (oko 500 hektara), samo što na Sarulešti odlaze (i) Srbi, a na Jocu dolaze (i) Rumuni. Stoga Ečki želim sve najbolje, a Joci se zahvaljuem što je uspeo svojim gazdovanjem da načini još jednu sliku lepšeg lice Srbije – da ribolovcima omogući nesvakidašnji ribolov, a nama koji nismo tamo pecali priliku da se pred strancima pohvalimo da se i kod nas ima gde, pa ko voli nek izvoli. Plati, pa klati. Tako je to svuda u svetu, što bi Srbija bila izuzetak. Ebro i Po, Dunav i Drina, Sarulešti i Joca... svuda košta! A ko nema novce nek ne krivi ribolovce.

Dragan Jovanov Glod