Svoju prvu babušku (češće smo je zvali „melez“, a ređe „srebrni karaš“) upecao sam jednog prolećnog dana na kanalu D-T-D kod Rumenke. To mi je bila prva „ozbiljna“ riba koju sam upecao pa mojoj sreći nije bilo kraja, jer je „borba“ bila za pamćenje – i danas se sećam svakog sekunda „drilovanja“ mog Robija bez kuglagera, jer mi se činilo da je protekla večnost dok je nisam ubacio u meredov. Babuška nije bila velika, ali moja sreća jeste.

Najlepše pecanje kojeg se sećam bilo je iste godine, ali leti, na Arkanju kod Kovilja. Sedeli smo od ranog jutra pored zabačenih dubinki pod krošnjom starog drveta i pecali. Punili smo čuvarku melezima onako lalinski, natenane, sve dok sunce nije upeklo toliko da više nije bilo ladovine. Potom smo se spakovali i otišli „Na kraj sveta“. Dok smo čekali riblju čorbu pijuckali smo dudovaču iz čokanja, a posle čorbe udarili po špricerima (sa sodom, a ne mineralnom vodom!) – pa kući. Čak mi ni dosadno čišćenje ribe nije predstavljalo napor.  

Najviše babuški upecao sam jedne jeseni na Begeju. Prvo kolima do Perleza, pa prevoz čamcem i pešačenje do divnog mesta pod krošnjama. Ubrzo smo potrošili pa nastavili da „tučemo“ babušku na nokle, na kraju i na običan hleb. Napunio sam do vrha svoje dve žičane čuvarke srebrnim ribama i uveče se vratio kući. Bio sam mrtav-umoran, toliko da nije bilo šanse da ribu čistim, pa sam babuške prodao. Eto, grešan sam, priznajem.

Pecao sam babuške često, na brojnim vodama oko Novog Sada, ali i dalje, recimo kod Nadalja, ali sam postepeno postajao šarandžija. Kako sam pecaroški napredovao tako su mi ciljne ribe postajale plemenite vrste. Uz šarana, sve češće sam pecao štuku kederima i povremeno varalicom, a ponekad sam noću čekao soma pored zabačenih Germina sa durbocima i rovcima kao mamcima i praporcima kao signalizatorima. A kad su se pojavili tvisteri sve više sam ganjao smuđa, a babuškarenje sam smatrao pecanjem ispod časti – postao sam gosn varaličar, bre!

Sada, četiri decenije kasnije, u poznoj jeseni života, često se sa setom sećam – babuške! Iako sam kao Glod pecao širom Evrope, od Delte Dunava na Istoku do Ebra na Zapadu, i upecao kapitalne štuke i šarane, somove i smuđeve, družio se sa najvećim evropskim majstorima udice a na pecanja odlazio avionom ili moćnim džipovima i luksuznim limuzinama... ja se, eto, sećam babuške.

Sećam se prvih pecanja sa drugarom Duletom i putovanja kroz usnula sela vojvođanska (u 4 ujutru cela Budisava spava, a mi svratimo kod budnog pekara), plavom Škodom 1000MB njegovog dede kad pukne sajla od gasa. Pamtim pecanja sa kumom Vasilom i zlopaćenja sa njegovim žutim Trabantom koji je malo-malo pa tr-trt - ostajao bez goriva. Sećam se i skromnog pribora kojim smo bili više nego zadovoljni... jer smo i mi bili skromni. Ili što smo bili mladi...

Sada sve manje pecam, ali se sve više sećam. I ne znam šta bih dao da samo još jednom, sa njima odem na Arkanj i pecam babuške. Ali „Kraja sveta“ više nema - čarda je srušena - vrbe su posečene, a odavno nema ni legendarnog gazde te znamenite čarde, starog Varenike, s kojim smo, mi derani, slatko divanili, a nema ni Bege koji je izdavao bušne čamce od kojeg sam krao šaranske cake. Nema ni mog kuma Vasila. Ostao je drugar Dule koji se sada bavi biznisom a, eto, pretekao sam nekako i ja...

Dokle, ne zna niko. Stoga žurim da, za svaki slučaj, ovo napišem, jer ne bih voleo da me prijatelji, drugari i kolege ribolovci upamte kao „profi-varaličara“ ili Gloda - pecaroškog snoba kojem je pribor važniji od pecanja, nego kao babuškara koji je pecanje zavoleo zbog drugara. Stoga, ako ćete me se sećati, pamtite me po tekstovima.

Po tekstovima a ne testovima, jer je i najmoderniji pribor čim ga kupite – prevaziđen. Po pričama o pecanju i prijateljstvu, jer se najduže pamti druženje na vodi. Kod ljudi s dušom pecanje je samo izgovor da se ode, a cilj nije riba nego pitko druženje s prijateljima. I s prirodom.

Stoga sam nekad želeo što više ribe, potom što veću, a sada od pecaroškog pribora obavezno nosim – fotoparat.

Eh, da sam onda znao ovo što znam sada, još tada bih kupio fotoaparat pa bih fotografijom drugara i babuški začinio ovu melanholičnu priču. Jer uspomene blede, ali ne i fotografije. Kako, eto, nemam slike sa najdražih pecanja sada moram da „guglam“ ne bi li pronašao sliku obične babuške. A nje baš nešto i nema na internetu – ko da su svi ribolovci postali profesionalni lovci na kapitalce pa se stide babuške. Iako su mnogi od njih svoju pecarošku karijeru njome započeli. Ja se ne stidim - naprotiv - siguran sam da ću babuškom i završiti. Ali i mnogi drugi, jer babuška Srbiju spasava!

Neverovatno zvuči, ali riba koju mnogi ribolovci preziru, uprkos činjenici da je i dalje najveći broj pecaroša lovi, danas je sve više na ceni - jer je najniža po ceni! Isprva smatrana ribljim korovom, babuška danas zauzima skoro pa prvo mesto na jelovniku osiromašenog naroda. Verujete li u podatak da se u ribarnicama prvo rasproda babuška! Nažalost, i nje je sve manje jer je babuškara koji je pecaju na plovak, fider (hranalice), klasične dubinke... sve više. Pecaju "korov" da bi imali šta da jedu! Jeste da je riba "dođoš" prezrena od "ihtiologa-nacionalista" koji zdravo voledu samo domaće sorte, jer je potiskala autohtone vrste, ali...

Ako sit gladnome ne veruje - gladan nikome! Živela babuško - hvala ti što si se doselila!

Jer meso je meso... i kad je riba. Ako ne znate kako da je spremite kliknite na kuvarancije – prijatno.

Babuška je riba moje mladosti – ali i zdrava hrana starosti.

Dragan Jovanov Glod