Ko o čemu, baba o uštipcima a ja (i ribolovci) o korisnicima. Jer, bez obzira ko je korisnik ribarskog područja – ne valja! Nema tog korisnika kojeg hvale ribolovci. Kako je to moguće, zar baš ni jedan ne radi savesno, bez obzira ko bio i koju vodu dobio?! Surfujući internetom nailazim večito na kritike, gotovo nikad na pohvale. Ali se redovno daju saveti kako treba i ko treba, pa čak i da bi ribolovačka udruženja trebalo da gazduju vodama. Udruženja? Ajde!

Teritorija Srbije i njeni vodotoci su već toliko rascepkani, izdeljeni na mnogobrojne korisnike, zamislite još desetine i desetine, pa i stotine udruženja. Nemoguće je kako baš ni jedan jedini korisnik ne valja. A, ne valja ni zakon o vodama, ma ništa ne valja. Ili ne valjamo mi?

U bolesnom društvu mnogo je nadrilekara! Svi veruju da imaju spasonosan lek – ali bez politike! Jer svaka ribolovačka grupa na Fejsbuku, svaki pecaroški sajt ili forum kao prvu tačku svog „statuta“ ima „naredbu“: bez politike! Bez politike, malo morgen – bez nje se ne može, bre.

Zaista je neverovatno koliko ribolovaca veruje da se može urediti stanje na vodama - u ribolovu - a da se prethodno ne uredi država?! Pa, braćo draga, za to postoje svega dva, samo dva rešenja:

1. Da vlast (država) dobrovoljno prihvati i tog problema se ozbiljno lati.

2. Da se svi mi, na prečac, načisto promenimo i poštujemo zakone, ne podmićujemo, ne krademo, ne zagađujemo...

Naravno, ovo pod 2 je totalno nemoguće, samo pod 1. Stoga, iluzija je da mi sami, ribolovci,  išta možemo promeniti i to još bez politike, tj. bez saglasnosti vlasti.

Koliko to treba da bude ribočuvara u Srbiji – na svaki kilometar vodenog toka po jedan? Ili, možda, po 4 – tri ribočuvara u tri smene dežuraju, četvrti ima slobodan dan. Možda udruženja ribolovaca imaju sredstava da savesno čuvaju i sačuvaju?! I još da im pretekne novca od prodatih ribolovačkih dozvola pa da redovno poribljavaju. Možda neko udruženje i može uspešno gazdovati nekom barom ili šljunkarom, ali nikako rekom. Tu je glavni problem – otvoreni vodotoci, a ne mali zatvoreni reviri.

Anarhiju može da stvori država, tj. vlast, ali anarhiju može i da uspešno spreči jedino država! Ja uopšte više ne verujem ni u kakvu evoluciju nego samo u rigorozne mere i drastične sankcije – ne verujem u šargarepu, jedino u štap. Tačnije: u batinu! Stoga sam OVDE izneo moje poglede, stavove kako bi (možda?) bilo jedino moguće unaprediti stanje na vodama Srbije.

Eto, i vode su napokon podeljene korisnicima, ali avaj: u Vojvodini na 10 godina a u centralnoj Srbiji ni na godinu dana (nego samo do kraja ove godine). Vidite, ni tu nismo jedinstveni. A možda je ova prestupna godina prilika da posle izbora promenimo i zakon o vodama... pa sve ispočetka. Jer, sada korisnici koji su dobili vode na 10 godina (do 31. decembra 2025.) mogu da odahnu – i da rade šta im je volja. Jedino bi nov zakon mogao nešto tu da promeni, mada...

Nov, po kome bi svim vodama Srbije upravljala Srbija, i to čvrstom rukom. Kakva bre udruženja, trice i kučine. Većina ribolovaca ne sagledava problem u celini, njih prvenstveno interesuje njihovo udruženje i samo njihova lokalna voda. Oni se nikad ne pitaju kako bi, recimo, njihovo malo udruženje čuvalo i poribljavalo Dunav. Pa nisu ribe domaće životinje da se drže u oborima i štalama, ili vežu – ribe plivaju, pa otplivaju. Pored obezbeđivanja sredstava za čuvanje i zaštitu voda potrebna su velika ulaganja i u poribljavanje. To je u direktnoj srazmeri: što smo više krali više moramo poribiti. Jer nismo čuvali.

Nismo sačuvali... od nas samih! Pobogu, nisu samo krivolovci lopovi, ne zagađuju samo oni vode, ne bacaju smeće, flaše i kese jedino mrežaroši i grabuljaši. Mnogo je (previše mnogo!) nesavesnih i rekreativnih i sportskih ribolovaca. Ribolovaca „rođenih da pecaju“ koji pecaju gotovo svakoga dana. Ruku na srce, da država totalno zabrani svaki rekreativni i privredni ribolov na godinu dana koliko bi ribolovaca to prihvatilo. A kakva je situcija ni godinu dana nije dovoljno, pa taman da smo svi „Catch and Release“ čistunci.

Mi želimo nemoguće: da dozvola za pecanje bude jeftina a jedinstvena, da korisnici savesno čuvaju i obilato poribljavaju, a mi da svakoga dana pecamo i redovno upecamo (ako ne veliko ono bar mnogo). Naravno, to isto žele svi ribolovci sveta, samo je razlika što se tamo čuva a krivolov drastično kažnjava. Verujem i da bi kod nas taj lek brzo delovao – drakonske kazne za nesavesne. Baciš pikavac – plati, upališ vatru na otvorenom – u zatvor, baciš flašu u vodu – plati, pecaš u lovostaju ili nedozvoljenim sredstvima – u aps! Nema tu velike filozofije. Na pecanje se ne sme više gledati kao na socijalnu kategoriju, na prehranu gladnih i ventil za opuštanje nezaposlenih ili slabo plaćenih...

I, eto, opet stigoh do poliitike. Živo me zanima kako bez nje popraviti stanje. U bilo čemu, a ne samo u pecanju.

Eto ispod mogućnosti da komentarišete. Dajte, angažujte se – odgovorite koliko vas bi prihvatilo zabranu iz naslova ovog teksta? Jer ne mora se uvek pecati, recimo nekima je dovoljno i samo da danu dušom i pobegnu u prirodu. Dovoljan je i fotoaprat pa da budete srećni. Eto slike koju sam bez pitanja pozajmio od velemajstora Neše, ne znam da li je on rođen da (u)peca, ali je očigledno rođen da fotografiše!

Neka ova predivna fotografija ilustruje zbog čega se moramo izboriti za očuvanje prirode, a ne jedino da pospešimo pecanje. Ribe su postojale mnogo pre nas, neka o(p)stanu i posle nas – nije ih Bog stvorio zbog ribolovaca, čak ni zbog hrane – plivale su one morima i rekama milionima godina pre nas...

Dragan Jovanov Glod