Skoro sam negde pročitao da je čovečanstvo u dvadesetom veku doživelo veće promene i učinilo veći napredak nego u prvih devetnaest vekova zajedno, a najveći deo tih promena i napretka se dogodio baš u poslednjoj deceniji istog! Podatak je fascinantan. Ne znam kako je autor do njega došao, ali ako se samo malo okrenemo oko sebe videćemo da je skoro sve što nas okružuje nastalo baš u 20. veku, a dobar deo toga upravo u poslednjoj deceniji. A nastavilo, nažalost, i u 21. Pa dobro, pomislićete, neka je i tako, ali kakve to ima veze sa pecanjem? Ima veze!

Priča prva

Oktobar 1989. Lep, predivan jesenji dan. Sedim, pijuckam kafu i razmišljam kako da na najbolji način provedem taj dan, da mi ne propadne. Šteta bi bilo - dan je kao stvoren za varaličarenje štuke. Nisam dugo razmišljao, posle sat, sat i po vremena, bio sam na mojoj omiljenoj vodi. Osmotrim oko sebe: voda lepa, bistra, mirna, zelena, okolo šuma u svim nijansama crvene, žute, braon i ponegde još zelene boje. Boje jeseni. Lišće šušti a suvo granje pucketa pod nogama. Tamo, malo dalje, neki čiča peca štuku iz čamca - raširio čitavu lepezu štapova, a plovci dremaju na vodi. Sedi, čeka i uživa. To je valjda jedino čekanje na svetu u kojem čovek uživa.

Vodostaj je dobar, tendencija vode u slabom padu - biće ribe! Ne da se nadam da će biti, nego ZNAM. Kako znam? Pa znam, zato što se sve uklopilo, a tada nije bilo krivolovaca, pa da mrežama, „firangama“, dinamitom i strujom „očiste“ vodu.

Ne žurim. Polako raspakujem pribor, razgrćem lišće i granje sa jednog panja. Vidim nema mrava, raširim salvetu preko panja i stavljam hranu na „sto“ (ostaću ovde ceo dan, treba nešto i jesti). Parče sira, komad slanine, hleb, dve glavice luka, teglica kiselih krastavaca, so, voda, dva kuvana jajeta, termos sa kafom i buteljka mostarske „blatine“. Eh, Blatina! Skupljam lišće i granje na gomilu i palim vatricu.

Obuvam čizme dupetare, čuvarku vezujem za kaiš od pantalona - trebaće mi sigurno. Poslednja provera: cigarete, upaljač, krpa za brisanje ruku, varalice - sve je tu, u džepovima. Polako, pažljivo ulazim u vodu. Moram paziti da ne rasteram ribu, a kad zagazim dublje, mogu da nabasam na kakvu rupu, pa bi mi voda ušla u čizme, a to bi bila katastrofa. Sad je ceo dunavac moj: mogu da bacam pod bair na suprotnoj obali; u dubinu na sredini dunavca; u plićak sa ove strane; mogu oko grane koja viri iz vode; mogu da dobacim i do onih panjeva... Mogu sve.

Stavljam moju omiljenu varalicu i počinjem. Nisam se prevario - posle nekih petnaestak minuta udarac. Štuka nije bila posebno krupna, ali nije ni gladalica, ne moram je vući na obalu, ni vraćati u vodu. Tu, u vodi, stavljam je u čuvarku. Posle sat vremena u čuvarki su već tri lepa komada. Onaj plovkaroš u čamcu sve to posmatra i u jednom momentu mi dovikne: „Šta bacaš, pločicu ili Mepsa?“. „Mepsa“ - odgovaram. Uskoro vidim, on vadi mamke iz vode, odšticava se i počinje da i on varaličari. Šta je bacao, ne znam tačno - vidim nešto svetlucavo, ali i on počinje da čupa štuke.

U ovakvim slučajevima vreme ručka ne zavisi od doba dana, niti od situacije u želucu, nego od toga da li riba radi ili ne. Podstičem vatricu, primičem joj režnjeve slanine natak-nute na štap... Buteljka „blatine“ se polako prazni.

Posle ručka sve isto, samo je sad sunce sa druge strane dunavca, pa se promenio odnos svetla i senke. Za mene to i nije toliko bitno, pošto ja i inače preoravam ceo dunavac.

Predveče sam malo ranije završio sa pecanjem, seo pored vode i očistio ribu. Seo sam u kola i krenuo kući, upalio radio, a tamo „Sedi Mara na kamen studencu“. Sa dunavca sam poneo tih nekoliko štuka i uspomene na jedan predivan jesenji dan. Ribu sam kasnije ispekao i pojeo (nešto je završilo i u čorbi), a uspomene su mi ostale. Zauvek!

----------------------------------------------------------------------------------------------

U to vreme, pre dvadesetak godina, na ovim prostorima za štuku su postojale dve vrste varalica: kašikaste (koje su meštani iz okoline opisanog dunavca zvali „pločica“) i leptiraste (koje smo praktično svi zvali „meps“). Postojala je i treća vrsta varalica (vobler), koju smo zvali „kiler“, po svetski poznatom proizvodu ABU-a (neki su ga čak i zvali „abukiler“). Međutim, ovu varalicu niko nije bacao, samo su je pojedini srećnici nosili u priboru i služila je samo za pokazivanje i izmamljivanje uzdaha i izazivanje zavisti.

Najpoznatija kašika bio je DAM Effzet, u više veličina i dekora, a od leptira neprikosnovena Mepps serija Aglia i Long, u srebrnoj, zlatnoj, sedefastoj i crvenoj boji. Uz nekoliko domaćih proizvoda, (koji su, sa više ili manje uspeha uglavnom kopirali ova dva svetska proizvođača, i od kojih je najpoznatiji bio “Drago”), to je bilo sve za lov štuke varalicom.

Priča druga

Takođe oktobar, ali 21. vek. Sve isto kao i pre toliko godina godina, isto lep dan, idem na isto mesto. Palim radio u kolima, a tamo - turbo folk. Promenim stanicu - rep. Vidim, u muzici se svet promenio, napredovao je. Pa to je i normalno, prohujaše decenije. Stižem na dunavac. Ista lepa voda, a na obali razbacane najlon kese, prazne kutije od cigareta, konzerve i plastične flaše od pića. Znači, sad je još lepše, ima više boja: crvena, plava, bela, žuta, narandžasta... I tu, u bojama, je svet napredovao.

Čitam: Seven Up, Sprite, Mc Donalds, Pils Light, Fanta ... Normalno, i u hrani i piću je svet napredovao - nema više slanina, sir i „blatina“. Na vodi nema plovkaroša, ali takođe jedan čamac – iz njega neki čovek osrednjih godina postavlja mrežu.

Malo dalje, dvojica ipak „blinkerišu“, tako se kod nas zove varaličarenje.

Prilazim im i počinjem razgovor:

- Jel oće štuka?

- Pa onako.

- Šta bacaš? - pitam onog bližeg do mene. (Normalno, očekujem da se i tu, u varaličarenju štuke, svet promenio, da je napredovao.)

- Mepsovog leptira!

Vidim, ovo je neki konzervativac, ništa nije napredovao. Pitam drugog:

- Šta ti bacaš?

- DAM-ov cet!

I ovo je neki zatucan tip - odmah mi je sve bilo jasno.

Ipak im se pridružujem...

-------------------------------------------------------------------------

Naša planeta se vekovima, milenijumima okreće i juri kroz svemir. Usput se menja - najviše pod uticajem čoveka. Te promene su iz godine u godinu sve brže i veće. Veliko je pitanje kuda nas sve to vodi, ali to nije problem nas ribolovaca, to je problem ljudi koji vode ovu planetu. Naše je da se prilagodimo...

Ljudi svakim danom stvaraju nove vrednosti, od kojih se neke brzo prevaziđu i zaborave, a neke postanu trajne i prenose se iz generacije u generaciju. U muzici se takve vrednosti zovu “evergreen”. To je, na primer, „O sole mio“, pa i „Sedi Mara na kamen studencu“, zašto ne? U sportskom ribolovu to je, između ostalog, DAM “effzet” i MEPPS “aglia”, pa i “long”.

Sigurno je da će i neka od varalica koju je već predstavio „Trofej“, ili koja se tek dizajnira u nekom razvojnom centru, ili testira na nekoj belosvetskoj vodi, postati trajna vrednost, ali dve varalice o kojima je bila reč u ovom tekstu su to već odavno postale. Evergrin.

Stevan Petrenj