Dani polako prolaze i kako već to Bog zapoveda, stiže zima. U vreme kada ovo budete čitali neke naše omiljene vode će biti pokrivene slojem leda. Ali bez obzira na ovu činjenicu, moramo znati da su pozni jesenji i zimski meseci pravo vreme za lov štuke. Ruku na srce, ne treba očekivati osamdeset šest udaraca dnevno, dapače, mnogo češće će se desiti da nemamo ni potez celog dana, ali zato kad Ona savije vrh pritke, možemo biti posve sigurni da je u pitanju pravi komad, možda i ulov života. Jer samo hladnoća može da izmami velike mame iz njihovih nedostupnih letnjih budžaka ka nesigurnom priobalnom pojasu. Razlog je prost - odmah po topljenju ledenog pokrivača i u prvim stabilnim sunčanim danima valja odložiti ikru u plićačić suncem obasjan. A da bi plićačić bio pođubren malim štukama mame štuke moraju da obilno krkaju od oktobra do marta, da bi ikra u njihovim telima mogla da sazri.

Već početkom novembra matični primerci se muvaju u okolini zona gde će se u rano proleće izmrestiti. Ukoliko pouzdano znamo mesta gde se opisana varijanta odigrava ‘vatajmo štapove, kedere i varalice i – juriiiš! Ukoliko ne znamo - čitajmo dalje. 

”KOD LINJAKA” 

Ponašanje i kretanje štuke uglavnom determinišu dva osnovna faktora: reljef staništa i kretanje potencijalnog plena. U letnjoj varijanti za našu voljenu uglavnom nema problema - korzo je pun 24 h dnevno, jer vodeno zelenilo pruža idealne uslove za zasedu, pa restoran radi bez greške.

Sa zahlađenjem vode vodeno bilje pada (”propade mi busija” - misli se Ona) i sva ona silna mladež odjednom više nema volju za štrapac već se gužva po diskoteci ”Kod linjaka” i kafanama ”Kod soma” i ”Šaranski raj”. Pošto je štujana prava dama, renome joj ne dozvoljava da pohodi ovakve izbe.  

Da, da, dobro smo se razumeli, na zimskom repertoaru najzastupljenije su vrste čija je aktivnost u tom periodu najveća. Pogađate, reč je o bandaru, smuđu, klenu, bodorki i sl. To su oni veselnici koji će i po najvećoj ciči polako kaskati u nadi da će pronaći nešto za jelo. Pošto je voda hladna i kretanje ovih ”zimskih” vrsta je usporeno i vrlo ograničeno. Štuka instiktivno oseća da sistem zasede na određenom mestu više ne daje rezultate i počinje da se mnogo više kreće po arealu. Pri tome striktno sledi karakterističnu konfiguraciju dna i impulse koje prima njena lateralna linija (riba-plen proizvodi u hladnoj vodi mnogo manje pokreta ali se zato vibracije u hladnoj vodi višestruko bolje provode zbog povećanja njenog viskoziteta sa padom temperature). Kada locira položaj potencijalnog plena, štuka mu se prikrada i zauzima položaj iza najbližeg zaklona (grana, panj i sl.). U pogodnom trenutku će izvesti munjevit skok, a zatim će se u zavisnosti od veličine plena povući na dremku ili će poći da nađe novog pacijenta.

Iz gore navedenog možemo zaključiti da ćemo puno više uspeha imati na vodama gde je populacija ”zimskih” vrsta zastupljenija.

Ne bih se baš smeo zakleti u to, ali jedno je sigurno - prisustvo ovih vrsta, koje se čak i zimi črsto drže šire priobalne zone, drži dragu nam grabljivicu u dometu naših štapova. A to je najvažnije.  

MESTO  OD STRUKTURE

Na vodi smo. U rukama naramci štapova, držači, keder-kante, stolica, termos sa vrućom i čutura sa ‘ladnom (grublja varijanta) ili varaličarac, termos i čutura (suptilniji izbor).

Glava je puna teorije: malo je ovih dana ojužilo - propast. Sada treba biti ”div junak” pa ne pasti u iskušenje da se alat rokne na prvi plac na koji se naiđe. Dobar izbor mesta završava pola posla. Prava dubina za veće, dubboke vode bi bila od 2,5 - 5 m. Biramo mesta ”od strukture” - dno sa rupama, kanalima, tvrdim rastinjem (granje, panjevi) ili krupnijim kamenjem. Na plićim vodama (bare, kanali) obično tražimo mesta sa maksimalnom dubinom. Pošto ovakve vode često imaju slabo izražen reljef dna, zbog melioracionih radova, treba znati da se tu štuke kriju čak i iza mikro prepreka poput automobilske gume ili 30-centimetarske depresije na dnu. Grana i panjić i ovde obećavaju uspeh pošto magnetski privlače sitnu ribu, koja na njima uspeva da nađe pokoji skromni zalogaj. Na akumulacijama i jezerima takođe, odlična mesta za lov kapitalke su i vododerine (uski, duboki useci koji mogu biti dugi i po stotinak metara a nastaju erozivnim dejstvom periodičnih vodotokova) kao i stara korita rečica i potoka. Ove strukture uglavnom obiluju kršem, a dubina im je znatno veća od okolne, pa pružaju mogućnost da se njima, do same obale, privuku ne mame već debele babetine iz snova. Grebeni i strmi odseci (bairi - brežine) su takođe odlična mesta, jer štuka voli da se montira na sam prelaz i vreba ribe koje se kreću na plićem delu.

Na ovakvim mestima preciznost zabačaja je od presudnog značaja, jer zabacimo li dalje - mamac ode u rupu, a ako bacimo bliže može da se desi da štuka neće da učini dodatni napor - pogotovo ako je u pitanju varalica.                                   

Kada smo izabrali mesto koje nam se čini simpatično treba na njemu pokušati uloviti nešto od sitne ribe. Ukoliko nam to i pođe za rukom eto veselja, jer rastu šanse da je i Ona tu negde. Za ovaj pokus trebaće nam fini pribor - najlon 0,10, udica 18, plovčić 0,5-1g uz sitan proteinski mamac.  

ZIMSKI SILIKON 

Da li ćemo se odlučiti za izbor prirodnog ili veštačkog mamca zavisi isključivo od ličnog afiniteta. Ja sam lično pobornik engleske škole, pa više volim prirodan mamac, po mogućstvu živ. Jedan od razloga za ovakav pristup je i to što sam prilično ”tanak” sa kolekcijom varalica za zimski lov.

U takvoj kolekciji osim krupnih šedova 15-tica i leptira br. 5, 6, 7 kao i nezaobilaznih kašikastih varalica, mora da se nađe mesta i za suspending voblere. Dubokoroneće. E, tu sam vrlo tanak.

Uz lagane kašike i džigove od mekšeg (”zimskog”) silikona ove varke su No1. zbog svoje osobine da mogu da rade pri samom dnu, gde se zimska štuka krije, a sve to pri mikrobrzinama vuče. Pa da - draga štučica nije baš raspoložena za jurnjavu, a sve drugo mora ipak malo brže da se vuče da bi bilo u zoni ”A” bar tri sekunde, jer ako usporimo naš dubokoronac će za časak biti 2 m iznad događaja.

Ako lovite na plitkim vodama, recimo Rapala Husky-Jerk će završiti posao. Morate imati u vidu da ukoliko lovite na vodi punoj čvrstih prepreka vaša godišnja plata može da ode za par dana lova, pa se po tome ravnajte.

Ja lovim štuku na “šumadijskom Loh Masku”, Garaškom jezeru, na kedere i ne žalim se. Ponekad bacim džiga ili kašiku - kada nestane rakije - da se zagrejem. Bacao sam i Meps-Giant Killere pa sad više nemam ni jednog.

NA BANDARA - TRT! 

Kod prirodnih mamaca se ne bih preterano zadržavao. Sve što imamo pri ruci a da je živo i miče odradiće zadatak u posne dane. Iskustvo sa voda na kojima sam zimi lovio govore u prilog ”zimskim” vrstama, mada sam pristojno lovio i na crvenperku pa čak i šarančiće (oprosti mi Bože) naravno one nabavljene iz ribnjaka.

Problem nastaje kada me ljudi upitaju koja veličina kedera odgovara situaciji. E, tu su moja i iskustva belosvetskih eksperata dijametralno različita. Oni ljudi tvrde da treba koristiti što veće kedere i ja to pozdravljam. I sam sam otkad lovim štuku uvek gledao da na sistem natakarim što većeg kedera, retko kraćeg od  15 cm. Stalno sam dobijao štuke do 2,5 kile.

Onda sam počeo da zavirujem u želuce ulovljenih štuka. Standardne su bile dve situacije - ili su stomaci bili prazni, ili su bili nabijeni sitnim bandarima, klenovima, sunčicama, babuškama... U pitanju su bile štuke teške između 1 i 10 kila a bandari su činili preko 70% po zastupljenosti - u nekim primercima i po 11 komada. Treba li uopšte reći da uvek na po jednom štapu držim bandara i do sada sam imao samo - 1 (jedan) udarac - trt.

U još veće neznanje me je bacilo otkriće od pre nekoliko godina kada sam prisustvovao čišćenju 40-tak primeraka težine od 1 do 4 kg za potrebe nekog veselja. Čim su pale prve glave odmah je bilo jasno da su sirotice klopale isključivo živu babušku. Kako je rad odmicao ja sam sve više gubio. Rezultat kaže: u dve najmanje - babuške kao rudarski dlan. U svima preko 2,5 kg jato sitneži. To veče sam se strašno napio i otad na dva štapa stavljam šta imam pri ruci, a na treći ide naravno - bandar. Pa sad ti vidi.

Šalu na stranu, ja sam zastupnik teorije koju su plasirali neki autori da će štuka stvarno napasti gigantski mamac samo u periodima hiperaktivnosti tj. kada je temperatura vode od 9 do 14C i kada njen metabolizam radi turbo pogonom. Te temperature su najčešće u vodama severa (Škotska, Finska, Kanada, Sibir...) u dužem periodu godine - a odatle nam uglavnom stižu i fotke sa štujama i kederima od tri kile (kao ove dve štuketina na slikama iz Poljske).

Kako su u većini naših voda (plitkih), zimske temperature ispod optimuma, logično je da će ona radije pojesti i svariti nešto sitnije nego trokilaša kojeg će variti do proleća.

Osim toga, tu je i činjenica da su želudačni kapaciteti debelih ikrašica, koje se zimi najčešće love, znatno redukovani zbog par kila ikre koju nose.            

SU ČIM I KAKO?

O priboru ne bih mnogo jer to svi znamo. Ko nije upoznat neka pročita tekstove iz Trofeja. Osnovno kod prezentacije je da se lovi pri dnu. Ko voli dubinku neka koristi štapove sa mekšim vrhovima, jer su ugrizi slabiji nego leti. Bolji sistem je dubinka uzdignuta klizećim plovkom jer imamo jasniji uvid u situaciju pod vodom. Koristimo meke ”soft” najlone jer su tvrđi neupotrebljivi na niskim temperaturama. Trokrake udice treba da su srazmerne veličini kedera. Sajla obavezna. Jaka i tanka. Ekstra situacija je kad lovimo ispod leda, jer se tu riba diže ka svetlu i izvoru kiseonika pa se može loviti i na balerinu.

Dragi moji, imali ste prilike da se upoznate sa nekim iskustvima o zimskom lovu štuke. Budite zdravi, pravi i redovno izlazite na vodu. To što vam kederi spadaju sa udica pri zabačaju neka vas ne brine. Savršen sistem sa koga ne spadaju, koji se ne mrsi u letu i daleko se baca ionako nije još izmišljen. A ako bude, prvi ćemo objaviti.

Đorđe Stanić