Dođoš kojeg su Vojvođani toliko zavoleli da su ga pojeli!
Put do pakla popločan je dobrim namerama. Kod mene kažu: "Videla žaba gde se konj potkiva pa i ona digla nogu". Par ljudi koji su imali tu nesrećnu "privilegiju" da ga upecaju, hoće nas ostale koji ga nemamo, na sreću, u svojim vodama da predstave bezveznjacima i primitivcima, koji nemaju moralno pravo da pričaju o tome. Bojim se samo da na kraju ne bude, kako bi takođe rekli ljudi u mom kraju: "Dala baba dinar da se uhvati u kolo, sad bi dala dva da izađe, ali ne može". Zbog puste reklame i marketinga skloni smo da upropastimo ono što imamo i da olako usvojimo apriori sve što se nudi sa strane, umesto da se trudimo da gajimo ono naše što imamo, a imamo, i od toga stvorimo brend. Ne bi nam bilo prvi put....
Gornji pasus je citat sa Fejsbuka koji me je inspirisao da napišem tekst, iako je u komentaru suština već data. Da, to je srž problema – pomodarstvo. Jer bas jeste atraktivna sportska riba – kad je veliki. Ali kod nas je (pre)mali...
Pišem i da se iskupim, jer sam i sam lično direktno odgovoran, krivac sam za „basomaniju“ koja je kod nas vladala. Ljudi moji, pa mi smo organizovali čak i „Bas kupove“! A ja sam basa pecao, pisao i forsirao. I prodavao bas-varalice. Eto, pun je Trofej priča o basu i varalicama za njega. A o linjaku svega par reči, o karašu ni toliko. O našem karašu – ovom – a ne o srebrnom karašu (babuška, melez...). Basa smo (u)veličali, domaće vrste zapostavili.
Nama je bog dao mladicu, lipljana, pastrmku, smuđa, štuku, soma... malo li je to grabljivaca, a ima ih još – zar nam zaista fali bas?!
Nama je bog dao šarana-divljaka, linjaka, karaša, deveriku, skobalja... a ima ih još - malo li je? Malo je – karaša i linjaka skoro da nema, dugačkih divljaka sve manje, ali ima babuške, amura, tolstolobika... i cverglana! Ima ih sve više.
Bas se pojavio u Vojvodini i izazvao pravu pomamu tamo negde još pre 20 i više godina. Bajski kanal, Veliki bački, Mali kruščićki... pa potom i bački delovi sistema Dunav-Tisa-Dunav naprasno postadoše varaličarske meke. Mlatili smo basa besomučno jer smo ga – voleli! I skoro umlatili. Jer mi smo Vojvođani – bas je kod nas pojeden u slas’. O’ma’ smo ga proglasili za delikates. I tako je bas postao jedinstven slučaj da „autohtoni“ Vojvođani voledu „dođoše“. Jer je nezvani gost „amer“ bre.
Jedemo mi i amure, i tolstolobike – pa i „amere somiće“, iako bodedu. Jedemo sve, a tek da nećemo basove. Samo kako smo postajali veći „basisti“ basovi su bivali manji. Danas ga ni na Kupusinačkom dunavcu ne možeš upecati...
A pecali smo veće svim i svačim, sve dok je nije postao imun na zare i popere. Potom smo prešli na vormove i tukli ga besomučno po poljima lokvanja, dok ga nismo načisto dotukli. Čak i one najmanje...
Tek potom smo počeli da ga štitimo, i puštamo. Ali kasno – malo je i malih preostalo. Ali ni druge ribe više nije bilo! Jer nekad sam redovno, pecajući basa, hvatao i štuke. Postepeno je basa bilo sve više, štuke sve manje. Danas je basića malo – štuke ni malo!
Bas je riba toplih voda: Kuba, Florida, Maroko... a ne Kanada. Stoga on ovde teško može nagurati preko dve kile. A da bi bio stvarno atraktivna sportska riba, bar tolika prosečna težina bila bi poželjna. Prosečna, bre, a ne pola kile, pa i manje, znatno manje...
Uostalom, ako već volite da pecate „tri u kilu" grabljivce, sitne ali agresivne proždrljivce, pecajte bandara! Borben je skoro koliko i bas, nasrće ko sumanut na sve – varalice, mušice, kedere - ali je neuporedivo ukusniji. Jer je naš, domaći, autohtoni. I lepši je za fotografisanje, a široki objektiv već imate. Nažalost, i njega je sve manje, naročito ovolikih...
Basa više ne pecam. I nije mi (ga toliko) žao - probao sam, shvatio. Ali mi je žao što nikada, baš nikada, nisam upecao linjaka. E, njega bih pecao, samo ne znam gde. Pecao bih i karaša, ko nekad davno, pre 30-40 godina na kanalu D-T-D, samo ne znam gde. Ima li ga igde?
Eto, ja reko – ja poreko! Bio sam basista, sad sam kontrabasista. Ne mrzim „velikouste amere“ od pre, jer bombardovali su nas tek ’99. I da se ne lažemo, bas je u USA toliko popularan jer je alav, možeš ga na pertlu upecati. Stoga postoji čak i jedan „Bass Pro Shops“ - milioni pecaju ribu koja se lako upeca, pa biznis cveta! Ali ne zanostite se, za Amere je maski riba iz snova, ali njega ne izvoze nego čuvaju! Uostalom, da Ameri imaju smuđeve ko mi a ne one sitne walleye, ili ne daj bože – mladice, šta mislite da bi pecali? Basove? Ajde?!
I da na kraju završim još jednim citatom Mikice Rakića, kolege čijim sam citatom i započeo ovu temu:
„Došli smo dotle da našeg smuđa stavljamo ravnopravno u isti kontekst sa ovim dođošem. Kako može on da dobije ravnopravni status sa njim. Čini mi se da brkamo babe i žabe. Par stotina ribolovaca imaju mogućnosti da se oprobaju sa tom ribom u odnosu na milion drugih koji je nisu ni videli nikad uživo i odmah treba da je zaštitimo. Zašto? Zar samo zato što je mnogo popularna na drugom kraju planete? I don't think so! Nas preostalih par miliona ribolovaca nema nameru da se kači sa jednom od najriskantnijih pojava koja može da se desi jednom ekosistemu, a to je unošenje i zaštita invazivne, nepoznate vrste u ovom slučaju dokazanog uljeza, predatora, oportuniste koji ne prašta ni pripadncima svoje vrste. S obzirom da nije uzeo mnogo maha i da ne moramo da ljuljamo nešto što se slučajno rodilo, bilo bi dobro da ostane tamo gde je i kako mu bog da. Za zaštitu nisam nikako, a o poribljavanju i nekom rasprostranjivanju ne bih voleo ni da čujem. Neko se zajebo, pa bi sad trebalo i svi mi. Neka, hvala.“
Dragan Jovanov Glod