I zelenkasti linjak i i zlatasti karaš postali su izuzetno retki u našim vodotocima, iako su nekad te lepe ribe bile široko rasprotranjene jer su domaće, autohtone vrste. Ipak, još (po)negde ih ima, ali ovoga puta nećemo predstavljati revir gde ima i linjaka i karaša nego prenosimo širi izvod iz teksta Mihajla Pantića (ceo tekst obavezno pročitajte klikom OVDE na link.)
Linjak (Tinca tinca), riba iz porodice šarana, na prvi pogled deluje dobroćudno, nekako ravnodušno i tromo. To je jedan riblji, najčešće braonkastozelenkasti (ponekad zlatnožut, ponekad mrkocrn) bucko, sa crvenim usnama, obložen vrlo sitnom krljušti i lepljivom sluzi, koja se smatra lekovitom. Lepa je, mada ne znam koliko istinita priča o tome da štuka ne napada linjaka, već se, kad je bolesna ili ozleđena, pribije bokom uz njega, i tako se leči. U doba alhemije od linjakove sušene krljušti i sluzi pravljeni su praškovi i melemi za lečenje zubobolje i migrene, bio je to srednjovekovni analgetik... Uglavnom, linjak najviše strada u najranijoj fazi razvoja. Njegovu masnu i lepljivu ikru, koju polaže po vodenom bilju, sa slašću tamane svi čistači, ponajviše babuška i cvergl, tako da od pola miliona jajašaca koje položi zrela ženka formu odrasle ribe dosegne svega nekoliko primeraka, koje zatim prožderu ili kormorani ili ljudi, sasvim svejedno, ni jedni ni drugi ne odriču se lako dostupnog, mljackavog, visokokaloričnog zalogaja. Linjak sporo pliva, pa ga je lako pokupiti čak i meredovom, a u bistrijim vodama možete da ga uhvatite i rukom, samo pazite da vam onako sluzav ne isklizne. (U Rusiji je, poslednjih godina, naročito omiljen postao podvodni ribolov u prozirnijim jezerima, barama i rekama).
Linjak je inače izuzetno otporna riba, bez imalo poteškoća preživljava u zamuljenim, plitkim, smlačenim vodama bez kiseonika. I pri isušivanju močvara, kada već nestanu sve druge riblje vrste, u žitkom mulju možete sasvim očekivano da naiđete na linjaka i čikova. Linjak je izvorno riba toplijih, stajaćih i sporotekućih evropskih voda, nema ga samo u krajevima sa dužim i hladnijim zimama. Prenet je i na druge kontinente, gde kao i svaki došljak nije na posebnoj ceni, iako ima vrlo ukusno meso koje, istini za volju, često zna da povuče na tinju i mulj, pa ga pre pripreme svakako treba ostaviti u pacu, da izgubi tu neprijatnu notu. I mada najradije živi u zatravljenim vodama, linjak se ne hrani podvodnim biljem, već marljivo, reklo bi se metodično, pretražuje muljevito dno, rijući po korenju u potrazi za puževima, crvima, glistama, larvama insekata... podižući gasne mehuriće, pa je po tome, kada je vreme mirno i površina vode bez talasa, moguće odrediti mesto gde se nalazi. Ima par osetljivih brkova koji mu služe kao preosetljiva ticala, veliku glavu i usta sa duboko usađenim, povijenim ždrelnim zubima, te lako guta i drobi i krupnije zalogaje. U neprozirnim, zamuljenim sredinama više se oslanja na čula dodira i mirisa nego na vid.
Lovi se u toplijim mesecima, od kasnog proleća do rane jeseni. Zimi se povlači u krtog i prestaje da se hrani, trošeći masne naslage, a i leti, kada temperatura vode pređe 25° C, zna da postane letargično flegmatičan, jedva pokretan, pa ni tada ne uzima ponuđene mamce. Retko kada i retko gde love ga namenski i tematski, već je on pri lovu šarana, amura i bele ribe uglavnom kolateralna korist koju, prirode, ribarske etike i Boga radi, treba odmah vratiti u vodu. Ne postoji jedinstven metod lova, već se on uvek iznova uspostavlja i prilagođava datim okolnostima: linjak zna da udari na sitnu udicu sa dva crva, ali i na boilu sa čamparom namenjom šaranu. Peca se i na plovak, i na vagler-sistem, i dubinskim načinom. Mamcu prilazi vrlo oprezno, čak pipavo, uzima ga i ostavlja nekoliko puta, a kada konačno odluči da ga proguta i dobije kontru, bori se dosta snažno, koristeći masivnost i širinu svoga tela.
Najbolje radi ujutru i uveče. Preko dana legne na dno, a ponekad se, za sunčanog vremena, podigne na površinu, i tada je milina gledati ga kako lebdi u vodenom filmu, jedva pomerajući krupna, široka peraja. Kada se hrani, naročito na mestu sa prethodno bačenom primamom, nije naročito izbirljiv, uzeće i glistu (radije crvenu nego crnu), i barskog puža, i valjak od sira i brašna, i hlebnu ružu, i larve komarca, što vodi zaključku da ne bi ni bio tako elegantno popunjen da nije gurman prvog reda. Mresti se u toplim razlivima, od kasnog proleća do ranog leta, od maja do Ilindana, pri temperaturi vode od 18 do 20° C. Polno sazreva u trećoj godini, a živi desetak. Ženke su, kao i kod šarana, krupnije od mužjaka, a moguće ih je razlikovati po obliku peraja. U ribnjacima zna da naraste i preko pet kilograma i da prebaci pedeset centimetara dužine, dok se u prirodnom okruženju svaki primerak od dva kilograma smatra kapitalnim. Oprezan je, ali ne i naročito plašljiv, čak bi se moglo reći da pokazuje izvesnu radoznalost, a katkad i neočekivanu agresivnost, mada ostavlja utisak iskuliranog dobrice. Ne voli, kao ni sve druge šaranske ribe, prejake zvukove, udaranje po priobalju i pljeskanje po vodi, a od snega, jakog vetra i nagle hladnoće beži kao đavo od krsta i zariva se u mulj.
Za razliku od babuške i drugih varijeteta azijskog karaša, barski zlatni karaš (Carassius carassius) autohtona je evropska, nekada široko rasprostranjena riba. Danas je ugrožen na celom kontinentu, pa se u mnogim zemljama, na primer u susednoj Mađarskoj, sprovode planovi njegovog očuvanja i širenja. Mada je vrlo izdržljiv i otporan, i lako se prilagođava i opstaje u obraslim, plitkim i toplim vodama sa malo kiseonika, on izumire između ostalog i zato što ga u mrestu s njim genetski superiornija babuška naprosto apsorbuje i preobrazi, a tamo gde uspe da se prirodno izmresti masovno stradaju njegova ikra i mlađ, što ne može da nadoknadi ni visoka reproduktivnost ženki.
Dok je babuška izduženija, barski karaš je obliji, maltene okrugao; babuška vuče na mrkosivu, srebrnkastu boju krupne, tvrde krljušti, dočim se barski karaš, nešto sitnije i mekše ljuske, zlatasto presijava. Babuškino meso je slatkasto, a barski karaš ima ukus vrlo sličan šaranu. Lovi se, tamo gde ga ima, a gotovo više nigde ga nema, na vrlo nežan pribor i sitne udice namamčene glistama, crvima, kukuruznim ili hlebnim valjcima. Nekada je naseljavao tihe, skrajnute ritove, zabarke i akumulacije obrasle trskom, provodeći život u blizini i društvu šarana, jedući hranu biljnog i životinjskog porekla. Mrestio se s proleća, gojio preko leta i u jesen, a zimi tonuo u san. Dostizao je težinu i preko jednog kilograma. Do pre pedesetak godina taj plemeniti zlatan bio je jedna od najcenjenijih riba koju su u velikim količinama alasi mrežama i bubnjevima lovili po rukavcima, razlivima i mrtvajama. Ostala je legenda da je čuveni glumac Čiča Ilija Stanojević u kafani znao da naruči punu veš-korpu pečenih karaša, nije im, vele, bilo premca po ukusu. Danas je od svega toga pretekla samo priča, a vicevi o zlatnim ribicama koje ispunjavaju tri želje umesto smešni postali su nemogući.
Mihajlo Pantić Politikin zabavnik
