Svake godine ogromne količine olova bivaju ostavljene od strane ribolovaca na dno velikih hidroekosisteme. Analogno tome, svake godine kamenjari, panjevi, šporne i ostali potencijalno dobri tereni na delu Dunava koji prolazi kroz Srbiju, su „bogatiji“ za nekoliko stotina kilograma, pa i tona, olova. Tako od Bezdana do Kladova postoji velik broj ribolovačkih mesta na čijem dnu beznadežno leže tone olovnih varalica, i olovnih otežanja za dubinski ribolov, te ostaci starih mreža na kojima se nalazi opet nalazi - olovo! Nemci, Austrijanci i Mađari verovatno kubure sa istim problemom, ali su oni na mnogo višem nivou ekološke svesti (mada i oni prvo temeljno zagade svoju i tuđu okolinu, pa onda propovedaju ekologiju).
Koje su karakteristike olova kao elementa? Da li je olovo koje leži na dnu reke toksično za njen živi svet? Kako se razgrađuje ovo olovo? Kako se odražava na ljude i životinje? Kako deluje na njihov organizam? Gde se deponuje u ribljem organizmu? Koji su ostali teški metali prisutni u Dunavu i drugim rekama? Da li postoji neka klasifikacija reka prema koncentraciji teških metala? Šta o ovom problemu misle ribolovci i kako su o njemu do sada bili informisani?
Ovo su pitanja koja su mi se učinila interesantnim, a koja će, iskreno se nadam, zainteresovati pažnju vas čitalaca i eventualno vas, ako ništa drugo, podstaći na razmišljanje. Na neka od ovih pitanja odgovoriću tačno i precizno, a na neka samo delimično, jer su varijabilna i komplikovana.
Olovo je metal koji pripada grupi teških metala - metala čija je gustina veća od 5 gr/cm3. To je metal plavkasto-sivkastog sjaja, meke konzistencije. Olovo ne spada u esencijalne elemente živog organizma. U prirodi se retko nalazi u čvrstom obliku, već kao sulfid (PbS) i to u rudi galenit. Smatra se jednim od glavnih zagađivača spoljne sredine (voda, zemljišta i atmosfere). Čisto, elementarno olovo koje dospeva antropogenim putem na dno reka je toksično za njen živi svet. Iako njegove količine nisu ravnomerno i homogeno raspoređene na rečnom dnu, već su skoncentrisane na mestima koja najviše posećuju ribolovci (novosadski „Špic“, apatinski „Mali liman“...) ono ipak postepeno kontaminira veći ili manji deo reke.
Razgradnja ovakvog olova u vodenom ekosistemu je za mene enigma. Pribavio sam mnogo literature o teškim metalima i njihovoj interakciji sa životnom sredinom, ali nisam naišao na pravi i adekvatan odgovor na ovo pitanje. Literatura navodi da je najznačajniji put razgradnje olova u vodenoj sredini njegova hemijska reakcija sa fosfatima, pri čemu nastaje olovo-fosfat. Što se tiče akvatičnih mikroorganizama, ne verujem da su oni „zainteresovani“, mada oni sigurno, menjajući pH vrednost vodene sredine, mogu uticati na veću ili manju hemijsku razgradnju olova. Fizička degradacija ovakvog olova je verovatno moguća i to pomoću sedimenta (sitnih čestica) koje se nalaze u vodi. Mislim da je ovo posao za jedan opsežan naučni rad na ovu temu, koji bi trebao da rasvetli budućnost velikih količina olova, da proceni kolike su to količine i da ukaže na veličinu posledica koje su, nažalost, nezaobilazne (pošto nisam siguran da bi mobilizacija diviziona ronilaca-čistača, na 588 km našeg Dunava, bila ekonomski opravdana investicija).
Intoksikacija olovom kod ljudi i životinja može biti prouzrokovana unošenjem olovom zagađene hrane, inhalacijom olovne pare (o ovome naročito treba da vode računa oni koji sami liju olovne glave), ali i preko kože. Savetovao bih ribolovce koji pecaju na plovak da se ne pomažu zubima pri stavljanju olovica na najlon, jer na njima (zubima) uvek ostaje malo olova.
Olovo je sistematski otrov koji deluje na razna tkiva. Ovde postoji poduži spisak negativnih hemijskih reakcija i metaboličkih procesa koje prouzrokuje olovo uneto u organizam ljudi i životinja (pa i riba), ali je bolje da vas ne zamaram suvoparnom biohemijom. Ono što je važno da se kaže je da se kod ljudi, od ukupne količine unetog olova, resorbuje 5-10%. Ono se nakuplja u koštanom tkivu. Poremećaji metabolizma nastaju onda kada se olovo mobilizuje iz koštanog tkiva. Olovo deluje na mišiće i nerve, a takođe i centralni nervni sistem, bubrege, skelet i funkcije respiratornih organa. Ove podatke navodim čisto informativno, da bih ukazao na posledice pri intoksikaciji ovim teškim metalom.
Cunjajući i tražeći po svoj dostupnoj literaturi, naišao sam na vrlo zanimljiv naučni rad koji govori o količinama teških metala (pa i olova) u tkivima kod različitih dunavskih vrsta riba, o količinama teških metala u telima riba koje žive na različitim dubinama i o klasifikaciji dunavske vode u odnosu na koncentraciju različitih teških metala. Od svega ovoga navešću podatke samo za olovo, a o ostalim teškim metalima možda neki drugi put.
Ispitivane vrste riba (šaran, smuđ, som) su lovljene elektroagregatom (dozvoljeno samo u naučne svrhe!). Riblji organi u kojima je utvrđivana količina teških metala su bili: mišići, škrge, jetra, mleč i ikra. Kod šarana utvrđena je najveća količina olova u mleči i ikri, i to 1,4 mg/kg (miligrama po kilogramu), onda dolaze škrge i jetra sa količinom od 1 mg/kg, a najmanje olova je u mišićima - 0,8 mg/kg. Kod smuđa najviše olova je bilo u škrgama (0,5 mg/kg), a najmanje u mleči i ikri (0,12 mg/kg - dvanaest puta manje nego kod šarana!). Mišićno tkivo smuđa imalo je 0,36 mg/kg. Vrlo interesantni podaci su za soma u čijem je mišićnom i jetrinom tkivu nađeno olova čak 4 mg/kg, što je preko 10 puta više nego u mišićima smuđa. Dalje, ribe dna su imale veću količinu teških metala u sebi, nego ribe koje žive u površinskim slojevima Dunava, koji prema sadržaju olova spada u treću klasu, što govori o velikoj količini ovog metala u vodi. Interesanto je pomenuti da se u ribama nalazila veća količina teških metala nego u samoj vodi, tj. u njihovoj životnoj sredini, što navodi na zaključak da ribe dobro akumuliraju teške metale. Ovo je samo mali deo podataka koje sam dobio od prof. dr. Stevana Maletina i na ovom mestu koristim priliku da mu se zahvalim za iste.
Ostali teški metali, koji se u manjoj ili većoj količini najviše pojavljuju u Dunavu su: kadmijum, bakar, nikal, cink, gvožđe, mangan, kobalt... mada su često koncentracije pojedinih ispod nivoa detekcije.
Šta o ovom problemu misle ribolovci i kako su o njemu do sada bili informisani? U 99% slučajeva (čast izuzecima) ne misle ništa i nikako nisu bili informisani. Ako se i pojavi tekst ovakve vrste, najčešće ga mi ni ne čitamo, jer je teško „svarljiv“ i utiče na naše, ionako napaćeno, duhovno stanje.
U tekstu nikog nisam prozivao niti imenovao, jer i sam, mada nešto ređe, pecam na silikonske varalice sa olovnom glavom. Ovaj tekst ne želim da okončam završnom diskusijom i time simbolički pozivam na polemiku u širim ribolovačkim krugovima.
Miodrag Novković
P.S.
Ako ekolozi uzimaju za bitne one sićušne količine olova (lovačke sačme) koje slučajno padnu u baru, jezero ili reku za vreme lova, šta onda kažu za olovo na dnu reke koje je naših, ribolovačkih, ruku delo?
