Ovaj tekst je namenjen, pre svega, novopečenim šarandžijama bilo koliko godina da imaju, stari ili mladi svejedno, ukoliko su početnici u modernom šaranskom ribolovu. Takođe, komotno mogu da pročitaju i moderni varaličari – jer i oni veruju (prefriganim) varalicama! Oni iskusniji ne moraju da čitaju – ukoliko sve znaju. No, ko zna – ako se pročita ne može da škodi. A ukoliko ne škodi možda može da koristi…

Da li šaran jede jedino boile? Od čega je živeo, šta je jeo i kako je preživeo tolike vekove kada boile nisu postojale? Šta jedu brojni šarani u malim „komercijalnim jezerima“ i da li uopšte u njima rastu, napreduju li? Zašto je moderan šaranski ribolov privukao gotovo isključivo ribolovce koji ni jednu drugu ribu nikad ne pecaju? Zašto nijedan moderan šarandžija nikad ne peca na plovak, varalicu ili mušicu? To su neka od brojnih pitanja na koja ćemo pokušati da odgovorimo.

Više puta bio sam u prilici da posmatram moderne šarandžije (koji „pecaju komercijalu“) kako se na velikoj, divljoj vodi, ne mogu snaći. Gotovo uvek su imali enormnu količinu boila, plus pelete, partikle, kukuruz, tigrov orah i „orlova muda“. Hranili su, obično, besomučno. Pecali su neumorno, danoćno, na sve štapove koje su imali. Ali su retko najviše upecali. Najvećeg šarana skoro nikada!

Njihova iskustva sa malih „komercijala“ (šljunkara, peskara, bara... pretvorenih praktično u mini ribnjake prepunih šarana) su za veliku vodu nekorisna. Pa i kontraproduktivna. Jer jedno je pecanje brojne šaranske gladne populacije na „komercijali“ od jednog hektara, gde šarani nemaju prirodne hrane i gde, jadni, jedva čekaju neko takmičenje da dođu do nje, a sasvim drugo divlja voda sa obiljem prirodne hrane od nekoliko stotina hektara površine. Na tim takmičenjima cilj nije pecati, već upecati što više, po mogućstvu najviše – više od ostalih „komercijalista“. Stoga se prave „specijalne“ boile (pominju se sume i od više desetina evra za kilogram?!), da bi se šarani navukli na njihov spot – a napustili komšijski, konkurentski – udaljen u vrh glave 50 metara dalje.

Ko zna, dosta mu je i samo dva

Na velikoj vodi toga nema. Bez veze je poneti 100 kila boila, bez veze je platiti 200 ili 300 evra za 7 dana pecanja, a u vodu baciti 1000 evra boila, često i više. Čak i kada je takmičenje ne treba sa prihranom preterivati, jer divlje vode imaju dovoljno prirodne hrane – ne čekaju šarani vas da ih nahranite! Boila treba da im bude poslastica, delikates, jer tamo šarani nisu gladni – mogu oni opstati i bez pecaroša. Na „komercijalama“ ne mogu. Uostalom, da li šarani sa „komercijala“ napreduju – ili kaliraju?

Na divljoj vodi treba koristiti veće boile – da bi eliminisali manje šarane. Na „komercijalama“ se koriste manje boile, jer se svi šaran(čić)i računaju u bodovni saldo, a ukupna kilaža donosi plasman – i novce! Stoga brojni pametni likovi šišaju ovce – prave im „specijalne“ boile za velike novce. Jer se ovce nadaju da će osvojiti još veće novce – čim pobede. Nažalost, retko pobede. No, „vuk na ovcu svoje pravo ima, ka tirjanin na slaba čovjeka“ – Njegoš.

Ribolovca koji isključivo „peca komercijalu“ ćete prepoznati i po tome što se otima za mesto?! Sam na celom jezeru koje ima 40 kilometara razuđene obale – a otima se! Jer zna da na „komercijalama“ postoje pobednička mesta, pa misli da takvih ima i na velikoj divljoj vodi. Verovatno da ima – ali kako da on zna koja su? Jedino iz priča onih istih koji im te „specijalne“ boile prodaju!

Samo što im ti prefrigani slatkorečivi trgovački maheri nikad ne priznaju da na takmičenjima na tom velikom jezeru ne da nikada nisu pobedili, nego da se često nisu ni upisali. Mnogi nisu nikad ni pecali – ni na takmičenjima ni u rekreativnom ribolovu.

Nove moderne šarandžije su naivne! Ribolovačko iskustvo im je obično tanko, pa veruju u magične mamce i poznate brendove ribolovačke opreme. Nikada nisu plovkarili ili varaličarili, nikada ribu nisu tražili. Mnogi od njih nikad nisu iz čamca pecali, pentu upalili. Niti se po obalama lomatali, kroz šiblje provlačili i smuđa varalicom po limanima tražili. Zato veruju u bajke.

Svesni njihove naivnosti, brojni proizvođači i trgovci priborom i opremom za pecanje šarana agresivno udaraju u (samo)reklamu. Danas se najveće sume novca u evropskom ribolovu vrte baš oko šarandžija. Tako je od Engleske do Rusije, od Španije do Rumunije. Nisu naivne samo šarandžije iz Srbije, nego i svi iz Unije.

Tako sam upoznao šarandžiju iz Ujedinjene Evrope koji neverovatno veruje reklami. Ima sve brendirano, pa čak i – olovo?! Naime, on veruje da je trostruko skuplje olovo efikasnije, jer je, kao, Kordino?! Kao da je Kordino olovo teže nego – olovo! Takve razuveriti je nemoguće, jer su se nagledali video filmova i YouTube klipova, a načitali stručnih časopisa o šaranskom ribolovu. Stado ovaca s gomilom novaca nemoguće je prevaspitati – iako ih svi redom redovno šišaju oni i dalje reklami veruju.

Nasuprot takvima je, recimo, jedan Beograđanin. On ne „peca komercijale“, ali ima vrhunski pribor. Ipak, nije iracionalan, novca ima ali ga ne baca. Za sedmodnevno pecanje poneo je svega 12 kila boila. Sedmodnevno, a ne sedmonoćno – on noću nije pecao, nego (se na)spavao. I svež i oran po danu šarane razbijao. Čak ni Kordino olovo nije imao...

Ali je pomalo hranio, tek po šaku boila bacao. I čim šarani oslušnu njegovu pentu, već na spot kreću. Pa još kad čuju ono „puć-puć“ kako boile po vodi dobuju, tek što se na mesto posle razvlačenja vratio, Delkim mu je već svirao pesmu najlepšu. On je najviše upecao jer šarane nije prehranio nego prihranio, boilama ih je mamio. Boilama od 24 i 30 milimetara. Boile su bile „brendirane“ – inostrane, tek da znate. Sa malo prihrane ali relativno često, i šarani su se vraćali na mesto, da vide ima li još ponešto.

Stoga je ovaj tekst upućen novopečenim šarandžijama bilo koliko godina da imaju, stari ili mladi svejedno, ukoliko su početnici u modernom šaranskom raibolovu:

Ne budite naivni, ne postoje magične boile!

Ribu nikad ne upeca čarobni mamac nego iskusan i uporan ribolovac!

Ali najveću ribu uvek upeca najsrećniji.

Stoga birajte: zavisno od afiniteta da li želite da „pecate komercijalu“, ili upecate neku divlju alu - tome prilagodite taktiku. Iskustva sa velikih voda se sigurno mogu primeniti (bar poneka) i na male bare, ali „iskustva“ sa ribnjaka, tj. „komercijale“ ništa ne vrede u lovu na ale. Jer je razlika u pristupu: prvi pecaju da bi pobedili druge, a drugi da bi pobedili sami sebe. Prvima je protivnik kolega, a drugima šaran. Prvi se takmiče zbog love i slave, a drugi pecaju divlje ale - zbog uživanja i ljubavi prema prirodi. Zar vam ovo drugo nije prirodnije? Ukoliko nije, dobrodošli u moderne šarandžije.

A šarani su svuda, pod kapom nebeskom, jednaki, od Delte Dunava i Periprave, preko Saruleštija do Velike Morave. Od Ebra preko Nekra, do Dunava i Save, šaran je svuda isti – bilo da ima krljušt ili je bez njih, bilo da je rečni divljak ili debeli jezerski veseljak, svaki se može upecati. Relativno lako, ukoliko znate gde (je) i kako.

Ali ako baš toliko volite da „pecate adrenalinske komercijale“, šljunkare, peskare i bare, koristite na takmičenjima „specijalne“ boile - male. Samo znajte: uzaludne su vam i temeljne pripreme i dubiozne studije ako su podmićene sudije!

Majkl Džordževič

P.S. Ovaj tekst komotno mogu da pročitaju i moderni varaličari – jer i oni veruju (prefriganim) varalicama! Nemoje “mister Majkla” pogrešno da shvatite, sve što je napisao lično je doživeo, na sopstvenoj koži osetio – i njega su godinama šišali, jer je verovao samo u brendirano, od štapa, peko mašinice… do varalice. A izreklamirani brend je najefikasniji mamac. Mamac koji lovi ribolovce više nego ribe. Tekst je napisan da vam uštedi novac, bez obzira kakav ste ribolovac!