U stvari, mogao bih predstaviti legendarnih dvadeset, trideset... ali pošto sam već napisao najčitaniji tekst na sajtu o 10 legendarnih štapova za pecanje hajde da pokušam nemoguće – da prikažem i 10 legendarnih mašinica za ribolov. Odmah da se na početku ogradim: redosled je nevažan, a izbor je moj lični, subjektivan. Znači, objektivan onoliko koliko je to uopšte moguće u ovakvim tekstovima. Pa da krenemo...

Nekako se podudarilo da je ekspanzija ribolovačkih rola tekla paralelno sa mojim sve većim, a na kraju enormnim, zanimanjem za ribolovački pribor. I to baš u vreme kada se imalo, pa se i moglo kupiti – sve nabrojene bile su u YU prodavnicama. Iako ne lako, jer su mašinice koje ću nabrojati bile u svoje vreme enormno skupe. A to vreme je bilo od polovine sedamdesetih godina prošlog veka pa negde do početka ovog. U tih 25 godina bilo je svega i svačega, i apsolutni vrh kvaliteta legendarnih brendova i njihov totalni sunovrat u propast. A ja sam bio svedok...

Od prikazanih 10 modela, 4 brenda su otišla u legendu, ali tako i u nezaborav, a 3 firme i danas postoje. Legende koje su propale nestale su zbog – kvaliteta! Naime, sve to su bile bukvalno neuništive mašinice, neverovatno izdržjive i (dugo)trajne jer su bile metalne. No, bez obzira na visoku cenu, nisu se isplatile proizvođačima, jer ko ih kupi peca decenijama i na pamet mu nije padalo da ih menja za nove. Naravno, iz današnjeg ugla one nisu bile najbolje, imaju pregršt nedostataka: prvenstveno veliku težinu, loše slaganje i neprecizno kočenje. Skoro sve. A opet, meni su i dalje najmilije. Tada nije bilo pletenica, a monofil se nije mrsio. I nije se toliko varaličarilo, pecalo se većinom dubinski, ili na plovak. A za to su bile ko stvorene, da kisnu na štapovima, da padaju sa držača u blato kad šaran-divljak divljački povuče, da im pesak ne može ništa... jer mi tada nismo robovali priboru nego pecanju. Pecanju zbog druženja i lepote prirode. Mi nismo bežali na pecanje od  ljudi, mi smo pecali zbog druženja, a pribor nam nije bio svrha nego sredstvo. Ipak, i tada je bilo zaljubljenika u pribor, posebno u ove u mašinice:

1. Shakespeare President II. To je bio sinonim za (možda?) ponajbolju mašinicu sa pužnim pogonom, bukvalno neuništivu. Ali je bio (pre)skup, težak, loše slaže, duboka špulna – kratak izbačaj, ne tako precizna kočnica ali ipak pouzdana, nemogućnost da se preklopnik rukom zatvori i ručica prebaci na drugu stranu tela (znači, samo za motanje levom rukom). Sve metalno i Made in Japan. Malo ko je imao Presidenta, cena ko danas Stella.

2. Shakespeare Ambidex (plavi). Bez puža, ali izdržljiv ko President. Mogućnost da se ručica prebaci na drugu stranu tela bila je tada revolucija, posebno 2 Ball Bearings! Sve ostalo ko i stariji brat s pužnim pogonom. Cena ko danas Twin Power.

Nasledio ga je Ambidex Super (zeleni, a za USA bordo-crveni) preklopnik se mogao zatvarari rukom, a njega serija elegantnih crnih metalnih Sigmi. Međutim, dovoljno su samo prva dva Šekspira za ovu priču, nema mesta za sve, jer čekaju i druge legende. Više o mašinicama Šekspir Made in Japan!

3. ABU Cardinal 77 (66, 55) je zverski jaka i trajna švedska mašinica sa pužnim pogonom. Jednostavna do bola, ali sa svim manama ko i President, plus još unutrašnja duboka špulna i prilično ružna. Ipak, mnogi Šveđani i dan-danas smatraju tu seriju za vrhunsku a OVU rolu za najbolju svih vremena. Metal Made in Sweden garantovao je višedecinijski rad bez zastoja. Kod nas je bila manje popularna, u senci Šekspira i Kvikova, ali i mlađe sestrice, moćne pedesetsedmice.

4. ABU Cardinal 57 (55) Jugosloveni su smatrali za Rolls Royce među mašinicama, posebno model 57. Spoljna špulna i za to vreme solidno slaganje sa krstastom zavojnicom, pužni pogon i ručica koja se mogla prebaciti. Loša zadnja kočnica nije smetala da je fanatici cene iznad svega, pa i danas poneki njima pecaju. Eto na slici  pedesetpetice, nešto manje mašinice od slavne pedesetsedmice.

Naslednici su bili Kardinali serije C – po meni najbolji ABU-i ikad ali uzalud, nikad nisu dostigli slavu pomenute dve „šveđanke“ – iako su imali sve: metal, puž, precizniju kočnicu, finije slaganje... Verovatno što su čekrci bili Made in Japan, a iz Evrope se na Japance gledalo tada ko na Kineze sada. Jer je Švedska bila sinonim za kvalitet, uprkos slavi Šekspira iz Japana. Ali ni poslednji model iz Švedske, ABU Suveren, nije firmu spasao, ne samo što je bio totalni promašaj, nego što je bilo kasno, prekasno!

5. DAM Quick Finnessa 330 (330N) bio je Mercedes. Kod nas (ali i napolju) Made in Germany je pojam tehničkog savršenstva. Međutim, uprkos robustnoj izradi od metala i pužnom pogonu, mana ko i President. I još špulna bakelitna, unutrašnja, duboka. Loše slaganje, kratak izbačaj, neprecizna kočnica, ručica (kod pojedinih) modela jedino za motanje levom rukom, preklopnik se ne može rukom zatvoritu... a ružna. Uzalud pobrojane mane, mašinice su postala legende, ko i čitava gama Kvikova sa pužem iz serija pre i posle ove role, recimo DAM Quick 331.

6. DAM Quick 3002 (2002) već je bila bolja i mnogo lepša rola. Metal, puž, spoljna špulna ispod koje se nalazilo zanimljivo rešenje za podešavanje slaganja (ali i dalje loše), ručica koja se mogla prebaciviti i preklopnik koji se mogao rukom zatvoriti, ali prvenstveno trajnost i pozdanost učinili su od njih legendu nad legendama, jer Kvik je Kvik. Teško je reći da li su te DAM mašinice bile najbolje, ali su se dugo proizvodile i uspešno prodavale, tako da su postale svuda poznate i izreklamirane. Nažalost, čitava serija slavnih Kvikova sa pužem neslavno je okončana labudovom pesmom – DAM Quick Royalom MDS sa magnetnom kočnicom, poslednjim Kvikom Made in Germany.

7. Mitchell 300 Pro Made in France već je bila modernija mašinica i meni najmilija. Eto napokon role koja nije preteška za varaličarenje i koja se ne čuje dok je vrtite, a koja fino slaže i daleko izbacuje varalice. E to sam oduvek tražio. Plus, bila je klasično lepa! I motala je u pravom smeru a ne ko sve ostale, stare i nove današnje – u pogrešnom! Još tada je imala veći broj zaustavnih položaja rotora, neka vrsta „superstopera“ koji nije bio baš super ko današnji nepovratni valjkasti ležaji, ali znatno bolji nego ostali. No o 300 Pro je na sajtu više tekstova pa ispratite linkove, recimo bajku o Mičelu. Znači, Mitchell je bio prelaz od (pre)teških snagatorki ka nešto lakšoj, manje trajnoj, ali znatno sofisticiranijoj mašinici, skoro pa modernoj. Ali prva moderna bila je...

8. Daiwa Tournament SS je imala laganiji korpus od Whiskera, a sve prethodne metalno telo. No, to je sada manje bitno, ko i klasični pogon. Ali je imala dugačku plitku špulnu i perfektno je slagala zahvaljujći beskrajnom vijku. Plus je odlično kočila a lako se vrtela – imala je čak tri kuglična ležaja! „Čak“, jer je 7 prethodno pominjanih pominjanih rola imalo jedan ili dva kuglagera, a Mitchell ni jedan. Jedino nije imala superstoper. Naravno, bila je lepa – a koja Daiwa nije? Naravno i skupa – a koja Daiwa nije, ako je Made in Japan? Vrlo dugo se proizvodila i odlično prodavala, posebno u USA. Ja tu rolu smatram za prvu modernu mašinicu, gde akcenat nije bio toliko na trajnosti, nego pre svega se tražio komfor u ribolovu, iako ni ona nije bila kratkog veka, naprotiv.

9. Shimano USA Baitrunner je izazvao revoluciju među dubinkašima, i rodonačelnik je mašinica sa slobodnim hodom špulne. Dugo je pravljen i još uvek se pravi, ali sada u Kini. Jaka rola kojom sam na Ebru u Španiji pecao somove dubinkama, na pelete. Sve ostale role bile su multiplikatori, a ja sam iznajmio stacionarni snagator zbog navike. Eto svedoka o snazi tih mašinica. Kasnije su nastali brojni Shimano bejtraneri, a takav sistem su počeli da ugrađuju i drugi proizvođači. ShimanoUSA BTR bio je bez worm shafta, svi kasnije Shimano bejtraneri imali su beskrajni vijak.

I to bi bilo to, sedam rola od četiri vrhunske firme: Shakespeare, ABU, DAM i Mitchell. Nažalost, sva četiri brenda više praktično ko da ne postoje, od njih je ostalo samo ime. Jednostavno, nisu na vreme ozbiljno shvatili japanske konkurente. A posle je bilo prekasno, uzalud su „pravili“ modernije mašinice ali i jeftinije iz Koreje i Kine. Nisu postupili ko Shimano i Daiwa, nisu nekoliko udarnih modela pravili u matičnim zemljama a većinu srednjih i niže klase na Dalekom Istoku. Uzalud su jurili za Daiwom i Shimanom u broju kuglagera, uzalud su pravili lake kompozitne role. Jedno vreme su živeli na staroj slavi i polako se ugasili. Jer morali su da prave metalne, ekskluzivne i skupe u matičnim zemljama, a grafitne na Istoku, ko dva japanska brenda što čine i danas. Međutim, nešto starija Daiwa i mlađi Shimano nisu ugušili samo stare legende, nije bolje prošao ni najstariji japanski proizvođač Roybi. A nekad je bio rame uz rame sa pominjanom velikom četvorkom. I od njega je ostalo samo ime, ali srećom i...

10. Ryobi Zauber (i klonovi, Spro i brojni drugi). Naravno, o njemu sve znate – kineska mašinica, ali za date pare više nego solidna, ma odlična! Lepa, metalna, moderna... a nije skupa, pa je enormno prodavana i postala slavna. Toliko da sam Zaubera uvrstio u velikane, jer je tekst o slavnim mašinicama, a ne najboljim. Iako je japanski Ryoby imao mnogo kvalitetnih i trajnih mašinica, pa i Zauber Made in Japan (videli ste na linku levo!), ili recimo Ryobi Dyna Fight ispalo je, eto, da je najpoznatiji Ryobi kineski Zauber!

Stoga nema Shimano Twin Powera i Stella, nema Daiwa Certate i Saltiga, jer ruku na srce prebrzo izbacuju nove modele. Maltene svake godinu-dve nove. A kako onda da neki model uđe u legendarne kad se proizvodi kratko, tri godine maksimalno, za razliku od pominjanih koji su pravljeni godinama a prodavani decenijama. Polovne role još i sada, jer još uvek rade. Jeste da nisu najbolje ali jesu najtrajnije, stoga i naslavnije. I stoga moja lista tako izgleda – mašinice s gomolom mana ali neprevaziđenim rokom trajanja!

Eto, postali slavni a bankrotirali, jer su sebe precenili a tržište i konkurente potcenili, pa su Japanci pobedili u 20. veku. Valjda su Japanci naučili lekciju i pažljivo motre konkurente, jer 21. vek je. Da ne bude posle PRC – People Republic of China!  

I na kraju da napomenem: ni sa jednom od nabrojanih mašinica ne bih danas pecao, a nipošto varaličario. Eventualno Mičelom, kojem sam mast cedio do pre godinu-dve pa ga poklonio prijatelju. Jednostavno, prevaziđene su, osim Zaubera i donekle Turnamenta i Bejtranera. Kupio bih nove moderne, lakše i lepše, praktičnije, pa koliko traju da traju.

A upario ih sa onim starim štapovima s početka priče – jer od njih još nema boljih!

Dragan Jovanov Glod

P.S. Na portalu imate u sekciji Ribolov - Pribor na stotine tekstova i detaljnih testova, sa brojnim podacima, slikama, šemama... pojedinih modela, pa i ovih pominjanih u tekstu. Takođe imate i tekstove o pogonima mašinica, sistemima za slaganje struna, kočnicama, materijalima... pa izvolite. Zima je, nastupaju praznici, napolju sneg veje... ništa lepše nego čitati!