(Težina je zauvek ostala nepoznata) Kad sam bio mlad, nisam znao za „uhvati i pusti“. Ali sam ga pustio... ili je on mene?! Elem, ovako je bilo: Pecao ja u Petrovaradinu, nizvodno od „Žeželja“. Bilo nas je više, ali ja zaspao, previše pipa popio, a mene već od dve gajbe ’vata – ostali otišli. Zabacio moćne Germine sa Kvikovima 4001 i po 200 metara Platila 0.50mm. Udica sa dva durboka, seprembar 90-te beše. Rat tek što nije. Drakulić se još nije ni verio. Tek, zaspao ja na panju snom pravednika, uzdao se u zvonceta jebena! Kad, trgnem se u neko…

Za poneke je internet, a posebno Fejsbuk, sredstvo za beg iz anonimnosti, udealno mesto za eksponiranje i samoreklamiranje. Za druge je najvažnije besplatno reklamiranje. Prvi obično imaju „profile“ i „prijatelje“, a drugi „stranice“ i „lajkere“. I sve bi bilo ok da ne postoje „grupe“... Jer grupu može svaka šuša da osnuje, ali malo njih može da je kontroliše. Posebno ukoliko želi brojnu grupu. Tada mora da trpi svakojake komentare i nebulozne fotografije, sve u cilju što veće posećenosti. Kao da ja kvantitet ikada predstavljao kvalitet. Obično je obratno – što manja grupa tu su pametniji. Tako je to svuda u…

Ko loše vidi obično dobro čuje i velika usta poseduje – da hranu koju čuje manje promašuje. Još uvek ima ponekih konstruktora varalica koji bojama ne daju poseban značaj, pridržavajući se one narodne kako “i ćorava koka nađe zrno”, pa pažnju poklanjaju jedino vibraciji, nadajući se da će uvek ona privući “koku”, smuđa ili štuku, a da dekor uopšte nije važan. Ima i ribolovaca koji u boje uopšte ne veruju!? A ko je pecao štuku kašikama uverio se od kolike je važnosti čak i nijansa zlatne ili srebrne boje. Štuka vidi, bogami i smuđ. A tek salmonidi! Uostalom, pročitaje vrlo…

Petak popodne najlepši je dan u nedelji. Rana je jesen a dan divan, spremamo se za pecanje. Čekam "dugme"... Ding-dong, ding-dong – zvono ulaznih vrata javlja da je stigao kum Vasil. U jednoj ruci mu kesa sa nekoliko „jogurt“ pakovanja glista i par kesica crvića, u drugoj kesa sa klipovima kuvanog mladog kukuruza. Još se puše koliko su vrući. Bez crva, glista i kukuruza nikad nismo otišli na pecanje. Jer crvići su mamci za kedere – na njih smo pecali štuke (smuđeve). Gliste su za meleze (babuške) a kukuruz za šarane. I za nas – često bi kukuruz pojeli mi…

(Ili: kad nismo znali za adrenalin) Čitajući, ali i pišući, o ribolovu shvatio sam da smo debelo zastranili. Pretvorili smo pecanje u nauku. I sam sam tome kumovao – priznajem, kajem se i izvinjavam. Jer sam davio „zaionom“ i „haj modulom“ toliko da neko ko peca tek povremeno pomisli da ništa ne zna, i da od njega teško može postati... ribolovac! Stoga, ako ste rođeni da pecate, pročitajte ovo do kraja. I postanite pecaroš! Jer ribolov zvuči kao zanimanje, a pecanje kao hobi. U ribolov se ide zbog ribe, a u pecanju riba nije cilj nego izgovor da se pobegne…