Dugo sam mislio da smo mi ribolovci (ili pecaroši) nekako, bar malkice, bolji deo populacije. Da smo ne samo ekolozi nego i rodoljubi. Da volimo prirodu, da je čuvamo, da smo svesniji i razumniji. Dobro de, i jesmo – eto sad se borimo protiv malih elektrana a velikog zla, ali smo nekako postali pomodari, sve manje volimo svoje, sve više se kitimo tuđim. Recimo: Ima li još negde pecaroške radnje ili ribolovačke prodavnice? Jer svuda neki šopovi ili „store-i“. Kamo nestadoše lepi nazivi „Šaran“, „Plovak“, „Trofej“... A i pecanje i ribolov su postali... fišing?! Šaran je carp, a varaličarenje spining.…