Ne zna se tačno gde i kako ona radja jer njen ljubavni ples ljudsko oko još nije videlo Pecao sam soma s proleća na kanalu kod Bezdana. Tek što se sklopio mrak srednji štap mi se zario u vodu. Kontrirao sam i osetio ribu na udici. Nisam bio sam, pecaroški drugar Lacika je pecao na samo par metara od mene. – Koliki je som? – upitao me čuvši akciju na vodi. – Nije som na udici – uzvratio sam mu dok mi se štap tresao, i smotao k´o posrnuli znak pitanja. – Suviše se živahno kreće, a i osećam da…

Ima već sigurno desetak godina od mog poslednjeg ulova kečige za pamćenje. Desilo se to na Tisi, nedaleko od Žabaljskog mosta, s bačke strane, gde se tvrda obala od gline strmo spušta i do dvadeset metara u reku. Što bi pecaroši rekli: da se namamčene crvene gliste onesveste od vrtoglavog pada u ambis, dok stignu do dna. Pecao sam teleskop štapom, najlonom 0,25 i malom udicom, znajući da je to mesto pogodno za nadmudrivanje s kečigama. Nakon više promašaja nego uspešnih kontri, jedan dvostruki trzaj vrha štapa doneo mi je prelepu ribu. Tada je iz tiskih talasa izronila moja dotad…

Boravi neposedno uz školjke bezupke, koje koristi kao kolevku za mrest. Volimo da pričamo o velikim ribama, maštamo da ćemo ih upecati i, dok smo na obali, često da nam promakne činjenica da u vodenom prostranstvu žive svoj život i ribice koje i ne primećujemo, ili preko kojih samo prodjemo pogledom. A takva malenkost je gavčica – najmanji pripadnik porodice šarana, koju teško da je neko uspeo zakačiti udicom, jer u svom najstasitijem, najrazbacanijem dobu naraste ne više od šest-sedam centimetara. Gavčica je poslastica velikih bandara i smudjeva, zbog kojih i dolazimo da pecamo. Onomad, dok još gavčica nije postala…

Kad crkveno zvono otkuca ponoć mlada iz manićke familije okreće glavu ka dnu reke, a gospodin manić napravi poluokret i nadje se iza svoje verenice – Šta se smejete, i konj ima četiri noge pa se saplete – još onomad reče moj nastavnik u gimnaziji, koji se nakon par nedelja odsustva pojavio u školi sa gipsom na nozi. Eto, kad sam se latio pera da napišem ovaj tekst, upravo mi se te godine dogodilo isto. Neke mračne sile su me naterale da u mraku pošteno šutnem metalnu nogu od pisaćeg stola pa sam uspeo slomiti mali prst na desnoj nozi.…

Australija uzvraća udarac - tako bi mogao da glasi naslov epizode o aktuelnom trenutku disperzije populacije šarana širom sveta. Naime, Evropski doseljenici u nove svetove “zadužili” su njihovu floru i faunu lakomislenim nestručnim ubacivanjem mnogih biljnih i životinjskih vrsta sa starog kontinenta, a je najčešće imalo neželjene efekte. Jedan od takvih primera svakako jeste i poribljavanje severnoameričkih i australijskih voda šaranom. Nije nepoznato da je sada šaran na ta dva kontinenta prava pošast i jedna od najnecenjenijih riba. Ima ga ko šaše, i po principu invazivnosti introdukovanih vrsta on je glavni krivac za potiskivanje autohtonih vrsta. Zvuči poznato, zar ne?…